Sirijska Arapska Republika od 2011. godine poprište je žestokog građanskog rata i prostor na kome se sukobljavaju interesi različitih državnih i nedržavnih aktera, kako vodećih svetskih sila, tako i bliskoistočnih suseda i brojnih terorističkih organizacija i grupa. Ratno okruženje i nestabilna bezbednosna situacija koja je i dalje aktuelna, pored razaranja zemlje i svih proisteklih posledica, negativno se odrazila i na diplomatske odnose koje Sirija ima sa državama u regionu. U prilog tome govore ne samo drastično narušeni odnosi sa Republikom Turskom, već i povećana zavisnost od Islamske Republike Iran, koja je proteklih godina sve više vidljiva na terenu. Stoga se nameće pitanje kako će izgledati budući odnosi zvaničnog Damaska sa pomenutim susedima, naročito imajući u vidu najavu mogućeg susreta turskog i sirijskog predsednika, kao i potencijalno pokretanje nove turske ofanzive na severu zemlje.
Naime, posmatrajući period pre izbijanja oružanog konflikta u Siriji, odnose na relaciji Damask-Ankara obeležila je razvijena bilateralna saradnja i česti susreti najviših državnih zvaničnika dveju zemalja. No, pomenuti sukob doveo je do kraha uspostavljenih odnosa, a prelomni trenutak deluje da je bila odluka turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana u jesen 2011. godine da finansijski, vojno i logistički podrži opozicionu Slobodnu sirijsku armiju (SSA), sačinjenu mahom od dezertera i najsiromašnijih slojeva društva sunitske veroispovesti. Ova formacija, čije je osnivanje podstaknuto uspehom revolucija u Tunisu, Egiptu i Libiji, kasnije je promenila ime u Sirijska nacionalna armija i do danas ostala najznačajniji turski saveznik u ovoj državi.
Pored njih, Ankara je odlučila da pruži pomoć i pojedinim islamističkim organizacijama koje su se vremenom pokazale kao najveća pretnja po Asadov režim. Najznačajnija među njima bila je organizacija Hajat Tahrir el Šam (HTŠ), koja trenutno na prostoru Sirije uporište ima još jedino na severozapadu zemlje, držeći pod kontrolom izuzetno značajan grad Idlib. Međutim, iako je Turska na početku podržavala HTS, kasnije je zajedno sa Sirijom i velikim delom međunarodne zajednice ipak označila ovu islamističku organizaciju kao terorističku.
I dok su odnosi sa Turskom narušeni, drugi regionalni akter, šiitski Iran čini se da zauzima sve značajnije mesto i ulogu u pogledu opstanka centralnih vlasti u Damasku. Otvorena podrška Islamske Republike Iran predsedniku Bašaru el Asadu kontinuirano je rasla još od izbijanja građanskog rata i karakteriše je ne samo finansijska pomoć, već i slanje velikog broja vojnih instruktora koji kroz proces obuke pomažu Sirijskoj arapskoj armiji u borbi sa pobunjenicima i terorističkim grupama i organizacijama. Uz to, podrška Teherana vidljiva je i kroz Iranu odane šiitske milicije, koje su godinama unazad značajno povećavale svoje aktivnosti i to ne samo u ratom zahvaćenoj Siriji već i u drugim državama na Bliskom istoku kao što su Irak i Liban. Međutim, iako Iran i Turska imaju veoma značajnu ulogu u dešavanjima na prostoru sirijske države, podjednako je važan uticaj koji ostvaruju i neki drugi akteri poput Ruske Federacije i SAD.
Naime, iako je Rusija još od 2015. godine direktno uključena u sirijski sukob, pružajući podršku Asadovom, prošlogodišnja agresija na Ukrajinu i snažan otpor ukrajinskih oružanih snaga rezultirao je pomeranjem fokusa zvanične Moskve sa dešavanja u Siriji na ratna dejstva na istoku Evrope. Zbog toga je Moskva do 24. februara 2022. godine, kada je otpočela invaziju na ovu istočnoevropsku zemlju, izbegavala da se konkretnije angažuje na prostoru Sirije. Do tada, način na koji je Rusija učestvovala u ratnim dejstvima u toj arapskoj zemlji pre svega ogledao u oslanjanju na snage za specijalne operacije i borce privatnih vojnih kompanija (kao što je Vagner grupa), kao i na vazdušnu podrsku i raketne udare kao osnovni vid pomoći Asadovim snagama na terenu. No, pored vojne sile postoji još jedna dimenzija kroz koju je vidljiva ruska uloga u Siriji, a to je odsustvo ideološke ili verske komponente (za razliku od Irana i šiitskih milicija), što Rusiju čini veštim medijatorom u aktuelnom sukobu. U prilog tome govori i teza da se pripadnici ruskih oružanih snaga neretko, nakon borbenih dejstava, na spornoj teritoriji pojave kao prethodnica regularne Sirijske armije, čije bi rano pojavljivanje u datim okolnostima moglo biti sporno i dovesti do ponovne eskalacije sukoba i narušavanja ranije postignutih dogovora. Najočitiji primer za to predstavljaju upravo pregovori zvaničnog Damaska i Kurda oko sporne teritorije kod grada Rake.
Međutim, usled povećanih potreba za ljudstvom i sredstvima ratne tehnike na teritoriji Ukrajine, iako se nije u potpunosti povukla, Rusija je smanjila broj svojih pripadnika na sirijskom ratištu. Otuda se čini da su usled niza pogrešnih procena vezanih za Ukrajinu, ruske vlasti u datim okolnostima ipak zadovoljne trenutnim statusom quo na tlu Sirije. Time nedvosmisleno pokazuju da je osnovni cilj Kremlja opstanak sirijskog lidera na vlasti uz istovremeno očuvanje svojih baza na teritoriji ove arapske zemlje. U skladu sa tim, do većeg angažmana ruskih snaga na terenu došlo bi isključivo u slučaju ugrožavanja pomorske baze u Tartusu ili vazduhoplovne Hmeimim, koja se nalazi u blizini lučkog grada Latakije na severozapadu zemlje.
Povod za ovakav scenario moglo bi biti i potencijalno ugrožavanje ruskog vojnog kontingenta od strane turskih oružanih snaga, što bi dodatno pogoršalo već poljuljane odnose ove dve države. Naime, iako je delovalo da je Erdogan svojevrsnom politikom soliranja u okviru Severnoatlantske alijanse i aranžmanima sa Rusijom Tursku udaljio od većine NATO saveznika, ipak je zadržao kurs podrške ukrajinskom teritorijalnom integritetu i pružio podršku Oružanim snagama Ukrajine. Jedan od najznačajnijih trenutaka u jačanju saradnje na relaciji Ankara-Kijev desio se 2019. godine kada je ukrajinska armija u svoje naoružanje uvele turske bespilotne letelice „bajraktar TB2”. Usledile su i brojne posete visokih državnih zvaničnika, a sve to rezultiralo je odluci turske kompanije „Bajkar”, koja proizvodi pomenute platforme, da pokrene izgradnju proizvodnih pogona u ovoj istočnoevropskoj zemlji. Drugi značajan vid saradnje ogleda se kroz podršku Strategiji razvoja Ratne mornarice Oružanih snaga Ukrajine, u okviru koje je za potrebe Kijeva izgrađena korveta klase Ada. Plovilo koje je izgrađeno prema turskom projektu MILGEM nosi naziv Hetman Ivan Mazepa, po istaknutom ukrajinskom kozačkom atamanu i porinuto je u vodu nakon svečane ceremonije u Istanbulu 2. oktobra prošle godine. Zbog svega toga, jasno je da Rusija ipak ne gleda blagonaklono na vojnu saradnju zvanične Ankare sa Kijevom.
No pored svih pomenutih aktera, na tlu Sirije podjednako je važan i uticaj SAD, iako je Vašington u vreme Obamine administracije odbijao da se odmah nakon intervencije u Libiji, vojno umeša i u sukob na tlu Sirije. Ipak, nastanak Islamske Države krajem 2014. godine rezultirao je direktnijem uključivanju SAD u dešavanja na prostoru Sirije i Iraka, kao i ograničenoj intervenciji u kojoj je značajnu ulogu na terenu imala i saradnja sa iračkim i sirijskim Kurdima. Ovaj oblik angažmana podrazumevao je slanje manjeg vojnog kontingenta na jug zemlje kod mesta Al Tanf blizu granice sa Jordanom, kao i u naftom bogato područje jugoistočno od grada Deir ez Zora, a odluka o vojnom prisustvu i raspoređivanju trupa, čini se da je doneta iz nekoliko razloga. Prvi se ogledao u rešenosti SAD da se zajedno sa drugim zemljama okupljenim u međunarodnu koaliciju za borbu protiv ISIS suprotstavi ovoj i drugim terorističkim organizacijama i grupama koje deluju na prostoru Sirije i Iraka. Drugi razlog ogleda se u spremnosti SAD da svojim prisustvom direktno podrže umerenu sirijsku opoziciju i tamošnje demokratske snage i na taj način odvrate sirijsku vladu i njene saveznike od potencijalnih pokušaja ofanzivnih operacija na teritorije pod njihovom kontrolom. Na kraju, jedan od razloga čini se da je bila i potreba da se ograniči pristup naftnim poljima i na taj način smanje prihod koje zvanični Damask ubira od prodaje nafte, kako bi višegodišnje ekonomske sankcije protiv Asada imale još snažniji efekat.
Međutim, važno je napomenuti i još jednu dimenziju odnosa, a to je podrška SAD kurdskom stanovništvu i njihovim aspiracijama ka većem stepenu samouprave i autonomije, što je izazvalo negodovanje i oštre reakcije Turske. Takav stav zvanične Ankare ne treba da čudi imajući u vidu višedecenijske sukobe koje turske vlasti imaju sa kurdskom manjinom koja u ovoj zemlji čini oko petine stanovništva. Zbog toga poziciju i ulogu sirijskih Kurda Ankara vidi kao pokušaj stvaranja svojevrsnog mostobrana za podršku kurdskoj manjini unutar same Turske, pa se kao opravdan strah po interese Ankare javlja mogucnost daljeg jačanja i stvaranja kompaktnije celine koju bi činili ne samo Kurdi iz Turske i Sirije, već i iz Iraka i Irana.
U skladu sa tim, zvanična Ankara je poslednjih godina na severu ove bliskoistočne zemlje pokretala nekoliko vojnih intervencija ograničenog obima, koordinišući pri tom borbene operacije na terenu i sa pripadnicima ruskih oružanih snaga. Ključni povod za to bilo je obaranje ruskog frontovskog bombardera Su-24 u novembru mesecu 2015. godine, od strane pripadnika Turskog ratnog vazduhoplovstva, nakon čega je uspostavljena komunikacija sa ruskom stranom kako bi se izbegli budući incidenti i potencijalna eskalacija. Međutim, problem kurdske manjine nije samo sporno pitanje u Turskoj ili Siriji već i u Iranu, gde ih prema dostupnim podacima ima između devet i deset miliona. Zbog toga se može reći da bi potencijalno svojevrsni zajednički cilj Ankare i Teherana, ukoliko bi se mogao pronaći, bio suzbijanje i dalje svođenje političkog uticaja sirijskih Kurda na nivo kakav su imali pre Arapskog proleća i izbijanja sirijskog građanskog rata. No, čak i u takvom scenariju, Teheran i Ankara nikako se ne bi mogli nazvati saveznicima, već više trenutnim partnerima iz zajedničkog interesa na terenu.
Ipak iz svega navedenog, čini se da je trenutno najveća nedoumica u slučaju rasplamsavanja nekakvog novog sukoba na severu Sirije i eventualni potez koji bi povukao sirijski predsednik Asad, svega nekoliko meseci pred najavljene izbore u Turskoj. Naime, usled odbijanja Kurda da se nedvosmisleno stave pod direktnu kontrolu Damaska, sirijski predsednik još više strepi od raspoređivanja turskih oružanih snaga na ovom delu svoje teritorije, uključujući i one oblasti koje de fakto nisu pod njegovom kontrolom, a koje dominantno naseljava kurdsko stanovništvo. U takvim okolnostima, čini se da vlasti u Damasku smatraju da će lakše rešiti pitanje kurdske neposlušnosti, nego potencijalno stvaranje turske tampon zone na severu države koja bi se prostirala od Idliba do El Hasake.
U skladu sa tim čini se da ide i pojačana aktivnost Damaska na diplomatskom polju, a kao jedan od ključnih ciljeva može se uočiti obnavljanje i dalje unapređenje odnosa sa zemljama arapskog sveta. Tako su prošle godine obnovljene trgovinske veze sa Jordanom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, što je ranije ozvaničeno i posetom sirijskog predsednika Asada šeiku Muhamedu el Maktunu 18. marta 2022. godine. Tom prilikom emiratski šeik najavio je značajna ulaganja u Siriju i time potvrdio da je obostrani interes obnoviti veze između Damaska i njegovih tradicionalnih saveznika u arapskom svetu. Nastojanja arapskih zemalja da delimično oslabe uticaj Irana u Siriji moraju se uzeti u obzir i u kontekstu prošlogodišnjeg oživljavanja pregovora između Bajdenove administracije i Teherana o obnavljanju ili postizanju novog sporazuma o iranskom nuklearnom programu i potencijalnom ublažavanju sankcija. Ipak, budući da je Iran umešan u rat u Ukrajini, zbog snabdevanja ruskih oružanih snaga svojim dronovima i bespilotnim letelicama, može se naslutiti da pomenuti pregovori ipak neće doneti značajne rezultate.
Dakle, uprkos složenoj bezbednosnoj situaciji u svetu, stanje u Siriji nije se značajnije promenilo od otpočinjanja ruske agresije na Ukrajinu. Najnovije tenzije porasle su nakon terorističkog napada u blizini trga Taksim u Istanbulu 13. novembra prošle godine, što je bio povod za novu, ograničenu intervenciju turskih oružanih snaga na severu Sirije. Time su dodatno ugroženi ne samo diplomatski odnosi između dve zemlje, već i čitava bezbednosna situacija u regionu, pa se nameće pitanje da li će Turska iskoristi nepovoljnu situaciju u svetu da reši višedecenijski problem koji ima sa Kurdima, kao i kakve bi bile reakcije svih ranije pomenutih aktera koji su i dalje prisutni na tlu Sirije.
Idi nazad
