Poslednjih nekoliko meseci 2021. godine, pored brojnih neuralgičnih tačaka u svetu, obeležilo je i prisustvo velikog broja kineskih borbenih letelica i preko stotinu preleta iznad moreuza koji deli Narodnu Republiku Kinu i Tajvan. Sve agresivniji pritisci zvaničnog Pekinga i porast tenzija u ovom delu sveta, doveli su tako do daljegpogoršanja već nepovoljne bezbednosne situacije, koja svoje korene ima u 1949. godini kada je došlo do otvorene podele između kopna i ostrva.
Komunistička partija Kine te godine je preuzela kontrolu nad kopnenim delom zemlje i proglasila osnivanje Narodne Republike Kine, dok je Nacionalna Vlada bila primorana da se evakuiše i zauzme provincijski deo države – Tajvan. U godinama koje su usledile, Tajvan je bio pod svojevrsnom diktaturom, a nešto bolji odnosi uspostavljeni su tek osamdesetih godina prošlog veka. Tada je predložena nova „formula” uređenja poznata kao„jedna zemlja dva sistema” po kojoj bi Tajvan imao značajnu autonomiju ako prihvati određene uslove Komunističke partije, među kojima je glavni zahtev bio pristanak na ujedinjenje.
Iako su vlasti u Tajpeju, glavnom gradu Tajvana (Republike Kine), odbile ovaj zahtev, veliki broj ograničenja u vidu poseta ostrvu i investicija na prostoru kopnenog dela Kine bio je povučen ili ublažen. Ovakav razvoj događaja doveo je do privremenog mira i smanjenja tenzija, ali se u godinama koje su usledile, Tajvan okreće jačanju demokratije i uspostavljanju jakih temelja za suverenitet i teritorijalni integritet. To je delimično postignuto 2000. godine kada je za predsednika izabran Čen Šuejbjen, prekinuvši 55 godina dugu vladavinu Kineske nacionalističke partije u Tajvanu.
Značaj ovog događaja bio je višestruk, pre svega zbog činjenice da je novoizabrani predsednik Čen Šuejbjen direktno i otvoreno zagovarao potpunu nezavisnost Tajvana od Narodne Republike Kine. Time su višedecenijske težnje Narodne Republike Kine da ponovo prisvoji ostrvsku teritorju naišle na veliku i čini se nepremostivu prepreku, zbog čega je Kina počela aktivno da se poziva na upotrebu sile ukoliko odmetnuto ostrvo ne prihvati unifikaciju.
Intenzivna borba Čen Šuejbjena za nezavisnost i proklamovane ciljeve, trajala je tokom puna dva mandata, da bi izborom Ma Jingđua za novog predsednika 2008. godine, tajvanska politika ipak bila donekle promenjena. Novi predsednik zalagao se za smanjenje tenzija između suprotstavljenih strana, pa je takva politika umnogome odgovarala kako Pekingu, tako i Sjedinjenim Američkim Državama. Razlog za to prvenstveno se ogledao u činjenici da su mirniji odnosi i veća saradnja kopna i ostrva doprineli ublažavanju tenzija u vodama Tajvanskog moreuza, koji je već postajao poprište sukoba različitih interesa dveju sila – Kine i SAD. Pored toga, Peking je za vreme vladavine Jingđua nastojao da u što većoj meri poboljša odnose sa Tajpejom u nadi da će u što kraćem roku obezbediti željenu unifikaciju.
Međutim, usled stagnacije privrede, brojnih pritužbi na račun vladavine i uznemirenosti javnosti zbog sve bliskijih odnosa Tajvana sa kontinentalnom Kinom, popularnost predsednika Ma Jingđua počela je da opada, a kao rezultat toga nastali su brojni protesti koji su dodatno uzdrmali vlast u Tajvanu. Ipak i pored svega, Jingđu se pri kraju svog mandata 2015. godine sastao sa kineskim predsednikom Si Đipingom u pokušaju da pospeši saradnju i dodatno ojača ekonomski razvitak.
Iako je ovakav potez doprineo njegovom diplomatskom i političkom ugledu, izborom novog i prvog ženskog predsednika 2016. godine u Tajvanu, Caj Ingven, načinjen je novi zaokret u politici na ostrvu. Pored nastojanja da poboljša ekonomsku situaciju u zemlji, Caj i njena partija su se aktivno zalagali za nezavisnost Tajvana, a definitivnu potvrdu tome dao je razgovor između Caj i Donalda Trampa koji je rezultirao dogovoru o međusobnoj pomoći i snabdevanju naoružanja od strane SAD.
Od toga trenutka, Narodna Republika Kina krenula je u aktivnu borbu protiv nezavisnosti Tajvana. U prilog tome govori i činjenica da je Kina tokom čitave 2018. godine, ali i u narednom periodu, vršila direktne pritiske na multinacionalne kompanije da na svojim sajtovima Tajvan karakterišu kao deo teritorije Kine, a nikako kao suverenu državu. U suprotnom, zvanični Peking je zapretio prestankom saradnje i prekidom poslovanja ukoliko upućeni zahtevi ne budu ispoštovani.
Međutim, ponovnim izborom predsednice Caj 2020. godine, odnosi Tajvana i Kine dodatno su se pogoršali, ali je za razliku od nekih ranijih vremena Tajpej ovoga puta imao snažnu podršku oličenu u Sjedinjenim Američkim Državama. Saradnja Vašingtona i Tajpeja omogućila je sa jedne strane ostrvu pomoć u vidu savremenog naoružanja i vojne opreme, dok su sa druge strane SAD dobile izuzetno važan strateški položaj i dobro uporište za praćenje i kontrolu kineskih aktivnosti. Septembra iste godine, prvi put posle nekoliko decenija, održan je i sastanak između predsednice Tajvana i zvaničnika SAD, a kao odgovor na to, Peking je pored velikog broja kritika u vreme sastanka održao vojnu vežbu u vodama koje razdvajaju kopneni deo Kine od ostrva. Bio je to jedan od prvih znakova da zvanični Peking više nije spreman na kompromise i da ne želi da popusti, urkos podršci i pomoći koju Tajvan dobija od SAD.
No, iako se na prvi pogled čini da bi konačno otcepljenje Tajvana rešilo veliki broj problema i doprinelo smanjenju tenzija, veza između ove dve teritorije izuzetno je jaka, a njen raskid neminovno bi doveo do nepredvidivih posledica po region. Kina i Tajvan poseduju jake ekonomske veze, koje su rezultat ulaganja tajvanskih kompanija u kineske fabrike. U prilog tome ide činjenica da je vrednost takvih ulaganja dostigla cifru od skoro 60 milijardi dolara, kao i to da gotovo milion Tajvanaca živi i radi u pomenutim fabrikama u Kini. Iz tog razloga Tajvanci brinu da je njihova ekonomija u velikoj meri zavisna od Kine i da to dodatno otežava već nestabilnu situaciju.
Uz to, sama osnova sukoba potiče iz činjenice da Kina smatra Tajvan svojom provincijom, dok Tajvan želi nezavisnost i to opravdava svojim Ustavom, činjenicom da ima demokratski izabranu vlast i aktivni vojni sastav koji broji oko 300.000 vojnika. Međutim, uprkos činjenici da Tajvan ne predstavlja gotovo nikakvu bezbednosnu pretnju Kini, Peking želi već dugo godina da iskoristi prisvajanje ostrva kao simbol jake i legitimne vladavine. Sa druge strane, gotovo je sigurno da nijedan predsednik u Kini ne bi opstao ukoliko bi dozvolio uspešno proglašenje nezavisnosti od strane Tajvana.
Takođe, sve češća podrška Vašingtona Tajpeju, čini ovaj problem još kompleksnijim. Iako su Sjedinjene Američke Države do skoro izbegavale da se mešaju u ovu problematiku i da daju tvrda obećanja o podršci, iz već navedenog jasno je da su se stvari u proteklih nekoliko godina izmenile i da potencijalna saradnja Tajpeja i Vašingtona predstavlja ozbiljnu bezbednosnu pretnju kineskom uticaju u tom delu sveta. Uz to, pojedine informacije koje govore o prisustvu američkih stručnjaka koji obučavaju tajvanske vojnike, dodatno pojačavaju tenzije između dve velike sile.
Ipak, ono što izaziva najveće dileme i dovodi do brojnih diskusija u javnosti jeste nivo nepoznanica koje postoje u vezi sa time koje bi bile posledice potencijalne invazije Tajvana od strane Kine i kako bi se takav postupak mogao odraziti kako na region, tako i na čitav svet. Što se tiče naoružanja, osnovni problem Tajvanu predstavljaju kineske rakete velikog dometa, uključujući i DF-21D, žargonski nazvane „ubice nosača aviona”, ali i potencijalno supersonično naoružanje. Sa ovakvim arsenalom smatra se da Kina može da uništi gotovo sve baze, aerodrome i vojne instalacije na ostvru za samo nekoliko sati.
Međutim, iako Kina može da pogodi i uništi tajvanske mete vazdušnim napadima, i da iskoristi morsku flotu i sajber napade kako bi odsekla Tajvan od ostatka sveta, postavlja se pitanje da li je Peking spreman da izvrši sveobuhvatni amfibijski napad na ostrvo. Takva operacija bi prema određenim procenama rezultirala žrtvama na obe strane što dovodi u pitanje korisnost takvog poteza. Takođe, nesigurnost i nepoznanica o tome šta bi SAD učinile u tom slučaju i kakav bi njihov potez bio, odnosno da li bi pružile podršku Tajvanu, čini ovakav scenario još rizičnijim.
No, konstantno prisustvo kineskih aviona iznad Tajvanskog moreuza i u tajvanskoj identifikacionoj zoni PVO u proteklih godinu dana, pojačava tenzije u ovom regionu i približava Kinu i Tajvan potencijalnom vojnom sukobu. Iako prema rečima mnogih stanovnika ostrva ovakav pritisak Kine predstavlja svakodnevni način života u proteklih nekoliko decenija, kriza i napetost su trenutno najgori još od 1996. godine, kada je Kina ispalila više raketa u tajvanske teritorijalne vode. U prilog tome govori i činjenica da je samo početkom oktobra meseca prošle godine, više od 100 borbenih aviona narušavalo vazdušni prostor Tajvana, što je potvrda o nastojanju Pekinga da osigura svoju dominaciju na ostrvu i obezbedi dugo očekivanu unifikaciju ostrva.
Ipak, iako se čini kao da smo sve bliži vojnoj invaziji kao posledici višedecenijskog sukoba, pomenute nedoumice o potencijalnom ishodu velika su prepreka Kini da povuče takav potez. Pre svega strah od izbijanja, odnosno prerastanja invazije u nuklearni konflikt, dovodi do toga da Kina mora pažljivo da preispita sve moguće opcije i da obezbedi najbolje rešenje. Sa druge strane, Tajpej strahuje da bi Kina u narednim godinama mogla da iskoristi veliki uticaj na tajvansku ekonomiju i pridobije stanovništvo na ostrvu kako bi obezbedila unifikaciju. No, gotovo je sigurno da će dokle god jedna strana želi unifikaciju, a druga nezavisnost tenzije rasti.
Idi nazad
