Suvalki koridor - 105 km izazova Rusije i NATO

^{The English version of the article is available at the following link: The Suwałki Gap - 105 challenging kilometres between Russia and NATO}

Gomilanje trupa na rusko-ukrajinskoj granici, kao i tenzije između Belorusije i NATO članica nastale usled migrantske krize prošle jeseni, značajno su zaoštrile odnose između suprotstavljenih blokova u Istočnoj Evropi. Sa jedne strane, Ruska Federacija želi da zadrži NATO što dalje od svojih granica, dok sa druge strane Alijansa želi da pruži sigurnost svojim članicama koje se nalaze na ruskoj i beloruskoj granici - Estoniji, Letoniji, Litvaniji i Poljskoj. Ovi dijametralno suprotstavljeni ciljevi čini se da neminovno dovode i do bezbednosne dileme koja glasi: popuštanje jedne strane druga može protumačiti kao znak slabosti što može dovesti do rasta tenzija i daljeg zaoštravanja.

Takva dinamika odnosa i razmišljanja se nigde bolje ne uočavaju nego na Suvalki koridoru – regiji koja predstavlja jedini kopneni most između Poljske i baltičkih zemalja sa jedne i tačku u kojoj se razdvajaju Belorusija kao ruski saveznik i Kalinjingrad, ruska enklava na Baltiku sa druge strane. Zbog toga, ovaj prostor sa sobom nosi ogroman strateški značaj, što je nužno vodilo i ka poređenju sa sličnim, strateški važnim prostorom koji je postojao tokom Hladnog rata između Istočne i Zapadne Nemačke – Fulda prolazom.

Od Fulde do Suvalkija

Istorijski gledano, pomenuti Fulda prolaz bio je glavna tema stratega tokom Hladnog rata, jer je predstavljao najpogodniji prostor za masovni napad sovjetskih oklopnih jedinica iz pravca Istočne Nemačke ka Frankfurtu na Majni, centru američkih oružanih snaga u Zapadnoj Nemačkoj. Očekivanja da se svakog momenta na horizontu može pojaviti veliki broj sovjetskih tenkova i drugih oklopnih vozila vodila su ka militarizaciji regiona Fulde i stalnom nadmetanju. Ipak, sa krajem Hladnog rata i ujedinjenjem Nemačke, tesnac Fulde postao je strateški nebitan, jer se sada granica između NATO i Rusije (bivšeg SSSR) pomerila daleko na istok. Međutim, postojanje koridora koji diktiraju bezbednosnu dinamiku u odnosima između ova dva aktera nisu nestali, već su se približili središtu ruske države.

U svetlu daljeg širenja NATO, pristupanje baltičkih država ovom savezu, pored pružanja bezbednosti i zaštite u slučaju napada Ruske Federacije, otvorilo je pitanje mogućnosti adekvatne vojne odbrane. Razlog za to nalazi se u činjenici da je jedina kopnena veza između Poljske i Litvanije upravo Suvalki koridor širine 105 km, koji u svakom momentu može biti meta ruskog napada. Njegovo presecanje od strane Rusije (preko teritorije Belorusije) značio bi povezivanje sa kalinjingradskom oblašću, ali i presecanje kopnenih komunikacija između Litvanije, Letonije i Estonije i njihovih saveznika na zapadu. Opasnost od takvog scenarija obnavlja način razmišljanja dominantan tokom Hladnog rata u slučaju Fulda prolaza, budući da su i jedan i drugi predstavljali, odnosno predstavljaju očiglednu tačku i pravac za ruski (nekada sovjetski) napad, što posledično vodi ka militarizaciji regije. Ipak, ovakva logika i poređenje dva prolaza, pre svega zbog fizičkih osobina Suvalkija kao i njegovog strateškog položaja, čini se da nisu mogući.

Karakteristike Suvalki koridora

Suvalki regija predstavlja izuzetno veliki izazov za moderan način ratovanja, posebno iz perspektive napadača. Razlozi za to ogledaju se u sledećem: infrastruktura je izuzetno nerazvijena, sa samo dva kvalitetna putna pravca koja povezuju Poljsku i Litvaniju; ostale moguće pravce napredovanja čine lokalni i šumski putevi koji su znatno lošijeg kvaliteta i često potpuno neprohodni u slučaju bilo kakvih padavina; brežuljkasto-brdski predeo ispresecan je velikim brojem malih jezera, rečica i močvara koji u kombinaciji sa slabom infrastrukturom, značajno otežavaju upotrebu većih formacija, kao i mehanizovanih jedinica.

Ne treba izostaviti ni činjenicu i da vegetacija ide u korist branilaca, jer guste šume umanjuju vidljivost do razdaljina od 50 metara čime se stvara odličan teren za postavljanje zaseda i dejstvo jedinica iza linija fronta. Ni klima ne ide u korist napadača jer su regije Mazurskih jezera i šuma Avgustov i Romnicki poznate po dugim zimama (snegovi se zadržavaju i do aprila, u proseku oko 100 dana godišnje) i kišama koje natapaju glineno zemljište, što stvara gusto i lepljivo blato koje u pojedinim sektorima u potpunosti onemogućava bilo kakvo vođenje operacija.

Kada se svi ovi faktori uzmu u obzir, može se reći da Suvalki koridor u taktičko-operativnom smislu, kao što je već rečeno, predstavlja pravi izazov za moderne oružane snage u odnosu na ravnice i šumarke u slivu reke Fulde. U skladu sa tim, ma koliko brojan napadač bio, primoran je da se kreće predvidivim rutama koje se mogu lako blokirati i braniti, dok bi se istovremeno nalazio na udaru jedinica koje se nalaze u zasedama ili u pozadini fronta. Upravo su to neke od činjenica koje navodi i studija poručnika 15. puka PVO, stacioniranog u Suvalki regiji, Karola Šimanovskog (Karol Szymanowski), koji zaključuje da oblast limitira strane u sukobu na upotrebu jedinica lake pešadije i ograničen broj mehanizovanih platformi koje imaju amfibijske karakteristike. U hipotetičkom napadu na Suvalki koridor, napadač će biti primoran da se bori sa logističkim problemima, lošim i blokiranim putevima, zasedama, napadima iz pozadine i nemogućnošću da manevriše. 

Suvalki kao nova tačka sporenja

Ovaj koridor je prema rečima Bena Hodžsa, bivšeg komandanta američkih snaga u Evropi, više imaginarna linija na mapi NATO stratega, premda može postojati samo pod uslovima da je Belorusija spremna da posluži kao odskočna daska za rusku invaziju, kao i da ruske trupe u Kalinjingradu izdrže dovoljno dugo kako bi mogle da formiraju kontinuiranu liniju kojom bi blokirale kopnenu komunikaciju Alijanse sa baltičkim državama. Zbog toga bi zdravorazumski bilo očekivati da ni Rusija, ni Belorusija ni Sjedinjene Američke Države nisu spremne da započnu otvoren sukob na severoistoku Evrope. Mnogo verovatnija i logičnija opcija za Moskvu jeste sprovođenje hibridnih metoda ratovanja kroz upotrebu organizacija i udruženja bliskih Kremlju, masovnih sajber napada i širenja propagandnih tekstova putem interneta. Naravno, ova sredstva ne uključuju upotrebu sile, jer bi u suprotnom moglo doći do sprovođenja člana pet Vašingtonskog ugovora koji bi uveo i druge članice NATO u sukob.

No, uprkos činjenici da obe strane nisu spremne da upotrebe oružje kako bi ispunile svoje ciljeve, Moskva i Vašington pokušavaju da poboljšaju svoju poziciju u odnosu na drugu stranu, pre svega zbog važnosti koju je ovaj region stekao nakon raspada SSSR. Moskva je več pokazivala koliku pretnju vidi u mogućem prisustvu NATO trupa na osetljivim delovima svojih granica i to u više navrata, prvo sukobom u Gruziji 2008, a potom i učešćem u ukrajinskoj krizi 2014. godine. Sa druge strane, stalne zajedničke vežbe Belorusije i Rusije u blizini Ukrajine, Poljske i drugih baltičkih republika izazivaju bojažljivost među stratezima u Briselu, jer bi se takve vežbe, prema njihovom tumačenju, mogle lako tranformisati u pokušaj presecanja Suvalki koridora. Takođe, modernizacija i restrukturiranje ruskih trupa u Kalinjingradu dodatno zabrinjavaju Alijansu, iako zvaničnici Kremlja svoje poteze tumače neadekvatnošću odbrane ove oblasti. Ovakvo međusobno nepoverenje predstvalja samo otežavajuću okolnost u rešavanju složene situacije na Baltiku, jer svaki potez u ovoj regiji biva protumačen kao pretnja po drugog, čime se samo produbljuje bezbednosna dilema.

Sekundarni front Rusije i SAD

Suvalki regija predstavlja samo još jednu tačku sporenja u Istočnoj Evropi za koju nema izgleda da će biti razrešena, ali zato postoji značajan potencijal za produbljivanje tenzija. Važnu ulogu u tom procesu upravo igraju zvaničnici koji trenutnu situaciju na istoku Evrope izjednačavaju sa hladnoratovskom pat pozicijom u centralnoj Nemačkoj. Takva poređenja, pored toga što zanemaruju kontekst u kome se nalaze ova dva koridora (Fulda i Suvalki), zanemaruju i taktičko-operativne razlike jer dok je Fulda pružala širok spektar mogućnosti napadaču, Suvalki može ponuditi samo teškoprohodne šume, močvare i jezera koja napadaču ograničavaju mogućnosti u njegovom pokušaju da ovlada koridorom.

Analize koje prognoziraju da Rusija ima namere da silom zatvori ovaj koridor, zanemaruju činjenicu da bi cena takvog napada, koji čak ni ne garantuje neku trajnu stratešku prednost, mogao biti rat širokih razmera. Suvalki i dalje nema ni pažnju javnosti ni stratega, zbog dešavanja u Ukrajini, kakvu je imao nekada Fulda koridor u središtu Evrope. Fulda je, takođe, pružala trajnu stretešku prednost Sovjetima, jer je omogućavala ulazak u dolinu Rajne i udarac u središte fronta NATO država, nešto što Suvalki koridor ne može ponuditi. Ipak, blizina ruskoj granici garantuje da dešavanja u blizini Suvalkija mogu imati mnogo važniju ulogu u daljem podgrevanju tenzija na nestabilnom istoku Evrope.