Terorizam, mehanizmi suzbijanja i praksa Evropskog suda za ljudska prava

Priroda terorističkog akta sama po sebi ukazuje da je u pitanju delikt koji poseduje veoma intenzivan nivo destruktivnosti i nasilnog postupanja, usmerenog pre svega na destabilizaciju kako državnog, tako i društvenog uređenja jedne zemlje. Naime, svaki takav akt, iako koncentrisan na institucije i sistem u svojoj osnovi, zapravo se manifestuje preduzimanjem protivpravnih aktivnosti prema građanima i njihovim elementarnim pravima i slobodama zagarantovanim najvišim pravnim aktima, kako u domaćem tako i u međunarodnom pravu. Da su u pitanju najvrednije ljudske tekovine koje terorizam kao takav nastoji da ugrozi, govori i činjenica da je u savremenom zakonodavstvu gotovo svih zemalja došlo do formiranja specijalizovanih tela i organizacija, čiji cilj umnogome jeste ne samo prevencija već u konačnici i potpuna eliminacija terorističkih aktivnosti.

Međutim, kada se nađemo na polju delovanja upravo tih organa i mehanizama koje oni upotrebljavaju u borbi protiv terorizma, ne možemo, a da ne pristupimo svojevrsnoj kritičkoj analizi zakonitosti same metodologije koju ti organi i institucije upotrebljavaju i sprovode. Naročito ukoliko se ima u vidu da je sa procesnog aspekta nesumnjivo najkompleksnija faza ona koja se tiče prikupljanja dokaznog materijala, te utvrđivanja relevantnih činjenica od značaja za kvalifikaciju ovog krivičnog dela. Upravo iz tog razloga predmet ove analize biće delovanje Evropskog suda za ljudska prava sa sedištem u Strazburu, koji je svojim radom, na direktan način, uticao da mnoge zemlje preispitaju etičke i profesionalne norme kojih se moraju pridržavati, čak i prilikom izrazito teške i bespoštedne borbe, kakva je u osnovi borba protiv terorizma.

Odmah na početku valja naglasiti činjenicu da tek nakon što se prethodno iscrpe sva zakonom raspoloživa pravna sredstva, kao jedna od krajnjih instanci kojoj se građani mogu obratiti stoji i Evropski sud za ljudska prava. Postupak pred sudom započinje podnošenjem individualne, grupne ili međudržavne predstavke, odnosno predstavki, koje se podnose u pisanom obliku i potpisuje ih podnosilac ili podnosiočev punomoćnik. Sa druge strane, ukoliko predstavku podnosi nevladina organizacija ili grupa pojedinaca, potpisuju je lica ovlašćena za zastupanje te organizacije ili grupe.

Takođe, treba istaći i to da je od 1. februara 2022. godine, a nakon stupanja na snagu Protokola broj 15 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (Konvencija), rok za podnošenje predstavke sudu skraćen sa šest meseci na četiri meseca. Ovaj novi rok se primenjuje samo na predstavke u kojima je predmetna (konačna) domaća odluka doneta ili tada ili nakon tog datuma. Pošto sud donese odluku kojom je utvrdio da je došlo do povrede Konvencije, pristupa se njenom izvršenju, budući da države imaju striktno propisanu obavezu postupanja po takvoj odluci Evropskog suda. Do intenziviranja postupaka pred navedenim sudom došlo je naročito u pogledu pritužbi koje su se ticale postupanja državnih organa suprotno članu 3 Konvencije. Naime, u pomenutoj odredba predviđa se apsolutna zabrana torture/mučenja ili nečovečnog i ponižavajućeg ponašanja ili kažnjavanja, a u vezi sa čijom primenom nisu dozvoljena bilo kakva odstupanja.

U skladu sa tim mogu se navesti dva relativno poznata primera iz prakse. Prvi se odnosi na slučaj Republika Irska protiv Ujedinjenog Kraljevstva br. 16, gde je Evropski sud konstatovao da je došlo do povrede gorenavedenog člana, upravo zato što je tokom ispitivanja pritvorenih lica bilo primenjeno pet različitih interogativnih tehnika, a koje je sud kvalifikovao kao nečovečno postupanje. Kao objašnjenje navedeno je da su pripadnici Irske republikanske armije (IRA), koji su uhapšeni i pritvoreni od strane vlasti Velike Britanije, bili prinuđivani da satima stoje uza zid, tokom čega su im konstantno bili uskraćivani san, voda i hrana. Drugi slučaju poznat je kao Aksoi (Aksoy) protiv Turske, u kome je sud po prvi put jednu državu proglasio krivom za torturu. Podnosiocu predstavke u datom slučaju bila je određena mera pritvora zbog sumnje da je podstrekavao na krivično delo terorizma i da je vršio distribuciju propagandnog materijala terorističke sadržine. Vlasti su tom prilikom izdale naredbu da se oštećenom podnosiocu predstavke skine odeća i da mu se ruke vežu iza leđa, što je presudom Evropskog suda bilo okarakterisano kao takvo ponašanje organa jedne države koje mora zaslužiti kvalifikativ torture.

Dakle, kroz ova dva primera, otvara se pitanje dozvoljenosti primene zlostavljanja i mučenja, odnosno isključenja protivpravnosti ponašanja nadležnih državnih organa prilikom iznuđivanja iskaza lica u pritvoru. Ovo pitanje naročito je interesantno u situacijama pretpostavljene, realne pretnje po društvo, oličene u hipotetičkoj situaciji nazvanoj „tempirana bomba”, koja upućuje na pretpostavljenu okolnost u kojoj okrivljeni zna lokaciju postavljene bombe u gradu, ali odbija da sarađuje i otkrije precizne koordinate njenog nalaženja. Tu se dakle nameće pitanje da li se pripadnik nadležnih državnih organa može pozvati na pravni institut nužne odbrane, koja bi svakako isključivala protivpravnost, kao element krivičnog dela, pa samim tim i u slučaju krivičnog dela zlostavljanja i mučenja? Primenjujući ovaj institut, u konkretnom slučaju, tortura bi se mogla opravdati i objasniti kao neophodno potrebna radnja radi odbijanja istovremenog, protivpravnog napada (dakle i onog koji neposredno predstoji) od sebe ili drugog lica.

Ipak, ovakav pristup i stav o upotrebi sile tokom ispitivanja lica osumnjičenih za akte terorizma, odnosno njihovo mučenje, čini se da ni u kom slučaju ne može biti kompatibilan sa vladavinom prava. Upravo iz tog razloga se zabranjenost mera svakog oblika nasilja u bilo kojoj fazi krivičnog procesa, pa čak i nakon njegovog okončanja, smatra dostignućem savremenih demokratskih sistema. Nažalost, sve je više dokaza koji ukazuju da je mučenje lica osumnjičenih za terorizam, pa i onih sa kojima u vezi postoje samo indicije da oni to jesu, postao prateći element tzv. rata protiv terorizma. Sa druge strane, nesporna je i činjenica da lica koja propagiraju i sprovode terorističke aktivnosti time u najvećem broju slučajeva preduzimaju čitav niz, najblaže rečeno, protivpravnih akata. Dok oni u svojim postupanjima nemaju gotovo nikakvih ograničenja, državne institucije i društvo u celini čine maksimalne napore i podnose veliku žrtvu kako bi jedan takav devijantan sistem uspele da iskorene. Međutim, upravo vladavina prava i postojanje jednog stabilnog i uređenog zakonodavnog sistema, predstavljaju poslednji bastion odbrane od terorizma i svega što on u sebi integriše, shodno čemu nijedna savremena zemlja ne bi smela da dopusti da njeni organi i organizacije prerastu u jednog „globalnog teroristu” koji bi raspolagao neograničenim monopolom sile.