U proteklih nekoliko godina vazdušni prostor Tajvana, odnosno Republike Kine, u više navrata bio je narušavan naletima borbenih aviona kineskog ratnog vazduhoplovstva kao i preletima balističkih raketa lansiranih od strane Oružanih snaga Narodne Republike Kine. Poslednja serija incidenata dogodila se tokom avgusta meseca ove godine, kada su nakon odluke Pekinga i tamošnjeg Generalštaba, u neposrednoj blizini tajvanskih ostrva realizovane združene vojne vežbe kineske Narodnooslobodilačke armije.
Tako je sve agresivnije ponašanje Kine i svojevrsna pomorska i vazdušna blokada Tajvana, u stručnoj javnosti ponovo pokrenula pitanje kapaciteta i mogućnosti njegove odbrane u slučaju potencijalne invazije pokrenute od strane Pekinga. Posebna pažnja usmerena je na sredstva PVO, što ne treba da čudi budući da je samo tokom 2021. godine evidentirano oko 960 upada letelica NR Kine u identifikacionu zonu tajvanske protivvazudhoplovne odbrane. Ovaj podatak jasno ukazuje da proizvodnja i nabavka najsavremenijih raketnih sistema zemlja-vazduh na različitim dometima, već neko vreme predstavlja prioritet za oružane snage Tajvana. U prilog tome govori i činjenica da je tokom poslednje tri decenije, uz nabavku sistema Patriot od SAD, Tajvan intezivno radio i na razvoju sistema PVO domaće proizvodnje.
Kao rezultat pomenutog procesa stvoreni su sistemi serije Tien Kung (TK 1, 2 i 3) od kojih poslednji trenutno predstavlja okosnicu protivvazduhoplovne odbrane ove ostrvske teritorije i najsavremeniji tajvanski sistem zemlja-vazduh srednjeg do dugog dometa. Razvojni put Tien Kung 3 (TK 3) započet je 1996. godine na Nacionalnom institutu za nauku i tehnologiju Čung-Šan čiji su inženjeri 2001. godine obavili i prva testiranja pojedinih komponenti ovog sistema. Sedam godina kasnije na pomenutom institutu uspešno je izvršeno i probno lansiranje rakete, nakon čega je proces opitovanja sproveden i u jedinicama oružanih snaga Tajvana. Usled ispunjavanja propisanih kriterijuma i taktičko-tehničkih zahteva, TK 3 je 2011. godine zvanično uveden u operativnu upotrebu, a u periodu između 2015. i 2017. godine u potpunosti je zamenio zastareli sistem američke proizvodnje MIM-23 HAWK, kojim su do tada raspolagale tajvanske oružane snage.
Tien Kung 3 namenjen je za presretanje i obaranje širokog spektra pretnji iz vazduha poput borbenih aviona, taktičkih i balističkih raketa kratkog dometa, protivradarskih i krstarećih raketa, uz sposobnost dejstva na više različitih ciljeva istovremeno. Budući da je reč o savremenom složenom raketnom sistemu, baterija TK 3 u osnovi se sastoji od mobilnog kutijastog lansera na kome su smeštene četiri rakete zemlja-vazduh porodice TK 1, TK 2 ili TK 3, radarske jedinice opremljene unapređenim Chang Bai ili novim 3D radarom Chang-Shan, komandnog mesta i centra za upravljanje vatrom uz oslanjanje na C4IS sistem (Command, Control, Communication, Computer, Intelligence, and Surveillance), komunikacionog releja i mobilne stanice za električno napajanje.
Vatrena moć sistema sadržana je u trećoj generaciji raketa oznake TK 3 (TK 2 ATBM) koje pogoni jednostepeni raketni motor na čvrsto gorivo sa visoko specifičnim impulsom. Ovakve karakteristike raketi koja teži oko 870 kg, omogućavaju dostizanje hipersonične brzine od oko sedam maha uz maksimalni efektivni domet od 200 km po daljini, odnosno oko 45 km po visini. Zahvaljujući visoko-eksplozivnoj fragmentiranoj bojevoj glavi, unapređen je nivo efikasnosti dejstva i dodatno povećana verovatnoća uništenja cilja u vazduhu.
Nakon zauzimanja vatrenog položaja, dejstvo po ciljevima u vazduhu, principom vertikalnog lansiranja, vrši se raketama smeštenim u mobilne, vučne lansere montirane na sopstvena podvozja. Za njihov transport koriste se teretna vozila domaće proizvodnje, a na jednoj platformi nalazi se dva bloka sa po dve rakete. Svaki lanser predstavlja potpuno autonomnu jedinicu kojom se daljinski upravlja sa komandnog mesta, a veliku prednost sa aspekta logistike predstavlja i činjenica da treća generacija sistema Tien Kung može koristiti i starije rakete TK 1 i TK 2 koje odlikuje brzina od četri odnosno četiri i po maha i domet po daljini od 70 km do preko 150 km u zavisnosti od generacije i tipa rakete.
Komandno mesto i centar za upravljanje vatrom, zahvaljujući C4IS sistemu, poseduju mogućnost razmene informacija o ciljevima u vazduhu, odnosno delegiranja naređenja i komandi između nižih i viših ešalona, putem optičkih vlakana ili bežičnom vezom u sklopu komunikacionog releja. Sistem poseduje mogućnost upotrebe i lansera sistema Tien Kung 2, kao i sposobnost odabira kojom od ranije pripremljenih raketa (TK 1, TK 2, TK 3) će se izvršiti dejstvo na zadati cilj. Lansiranje se može obavljati direktnim izborom cilja, na osnovu automatske preporuke ili automatskim dejstvom sistema, odnosno izvršavanjem dobijenih naređenja od jedinica višeg nivoa.
Pored opisanih funkcija, komandno mesto poseduje mogućnost identifikacije ciljeva u vazduhu, procene nivoa njihove pretnje, procene verovatnoće uništenja ciljeva, kao i automatskog testiranja i dijagnostike stanja svih komponenti sistema . Radi što efikasnijeg obavljanja navedenih zadataka operateri sistema Tien Kung 3 oslanjaju se na unapređeni radar sa faznom rešetkom Chang Bai koji radi na frekvencijama S-banda (2-4 GHz), kao i novi mobilni 3D radar ADFCPAR (Air Defense Fire Control Phased Array Radar). Ovaj radar, pored toga što može biti sastavna komponenta komandnog mesta, poseduje sposobnost delovanja i kao autonomna celina, osposobljena da istovremeno obavlja pretragu i praćenje više ciljeva različitog radarskog odraza, da utvrdi da li se radi o prijateljskim ili neprijateljskim objektima u vazduhu (Identification Friend/Foe), pa čak i da primenjuje protivelektronske mere zaštite. Za razliku od radara porodice Chang Bai, novi mobilni Chang-Shan radar baziran je na principu rada američkog AN/MPK-65 radarskog sistema, a prema dostupnim informacijama reč je o radaru koji radi na frekvencijama C-banda (4-8 GHz).
Proces vođenja rakete Tien Kung 3 vrši se uz pomoć kombinacije inercijalnog navođenja u početnoj fazi i aktivnog radarskog samonavođenja u završnoj fazi leta rakete, zahvaljujući „microwave seeker” bloku za samonavođenje smeštenom u glavi rakete. Naime, tokom početne faze leta radarski operateri prosleđuju informacije o ciljevima koje prate inercijalnoj referentnoj jedinici, dok se povratni podaci šalju radaru na zemlji sistemom „uplink targets/downlink from missiles”.
Na ovaj način obezbeđen je visok nivo preciznosti, na koji pored kombinovanog sistema vođenja, utiču još i aerodinamičke karakteristike rakete koje joj omogućavaju izuzetne manevarske sposobnosti. Zahvaljujući kombinaciji keramike i ugljeničnih vlakana koji su korišćeni prilikom izrade rakete, bojeva glava tokom leta, prema različitim izvorima, može da izdrži i temperature od oko 1.000 stepeni Celzijusa.
Imajući u vidu sve navedene tehničko-taktičke karakteristike, moglo bi se zaključiti da sistem Tien Kung 3 zaista predstavlja veliki iskorak za tajvansku PVO, pogotovo kada se uporedi sa drugim sistemima slične namene kojima njihova armija raspolaže. U prilog tome govori i činjenica da oružane snage Tajvana imaju plan da u sklopu svoje strategije „bodljikavo prase” do 2026. godine proizvedu i na svojoj teritoriji rasporede čak 17 lansera ovog sistema.
Pomenuta strategija zasniva se na raspoređivanju velikog broja protivvazduhoplovnih, protivtenkovskih i protivbrodskih sistema na relativno malom prostoru , kako bi se eventualna invazija otežala i učinila jako skupom. Uzevši u obzir podatak da površina Tajvana iznosi svega oko 36.000 km2, 17 lansera TK 3 uz sve ostale sisteme PVO predstavlja ozbiljan izazov i sredstvo odvraćanja za svakog potencijalnog napadača.
Ipak, ranije pomenute vežbe koje su Oružane snage NR Kine sprovele tokom avgusta meseca ove godine, ukazale su i na glavnu slabost sistema Tien Kung 3 i generalno tajvanske PVO. Naime, kineske raketne snage su tom prilikom lansirale četiri hipersonične balističke rakete Dongfeng-17 srednjeg dometa, koje su preltele preko teritorije Tajvana na visini od oko 100 km i pale u strateški važne vode nadomak njegovih istočnih obala. Kao što se može zaključiti, TK 3 nije bio u stanju da pomenute rakete presretne i obori, a glavni razlog za to jeste nedovoljan maksimalni efektivni domet po visini. Iako su se pojavile informacije da je razvijena verzija ovog sistema sa produženim dometom po visini od oko 70 km, deluje da će oružane snage Tajvana morati da nađu adekvatnije rešenje kako bi obezbedili vazdušni prostor nad svojom teritorijom od balističkih raketa srednjeg i dugog dometa.
Idi nazad
