Ubrzani razvoj odbrambene industrije Turske proteklih decenija i široka lepeza projekata koji uspešnu primenu nalaze od kopna i mora do vazduha i svemira, pozicionirali su ovu zemlju u sam svetski vrh savremenih vojnih tehnologija. Na brojnim smotrama naoružanja, prikazima, sajmovima pa čak i u oružanim sukobima, upravo kompanije iz Turske privlače naročitu pažnju, pre svega zbog inovativnih tehničkih i tehnoloških rešenja koja primenjuju prilikom izrade svojih platformi. Tako se među brojnim proizvođačima posebno istakao Bajkar (tur. Baykar), kompanija koji trenutno predstavlja jednu od vodećih svetskih kompanija kada je razvoj bespilotnih letelica u pitanju.
Naime, njihov globalni uspeh čini se da počinje tokom druge faze građanskog rata u Libiji, kada su snage libijske Vlade nacionalnog jedinstva (priznate od strane UN) koristile jednu od platformi, odnosno bespilotnu letelicu Bajraktar TB2 (tur. Bayraktar TB2), u borbama protiv pripadnika Libijske nacionalne armije, kojom komanduje general Halifa Haftar. Sukob na severu Afrike, ispostaviće se kasnije, bio je samo uvertira za slavu koju će platforma Bajraktar TB2 steći, a najveći doprinos tome imao je oružani konflikt između Azerbejdžana i Jermenije u Nagorno Karabahu. Tokom ovog sukoba turska bespilotna letelica korišćena je od strane Oružanih snaga Azerbejdžana i u realnim borbenim uslovima potvrdila je ne samo taktičko-tehničke karakteristike o kojima se u stručnim krugovima raspravljalo, već i mogućnosti da uspešno dejstvuje ubojnim sredstvima po ciljevima protivnika na zemlji. Dobijeni rezultati, bili su polazna osnova za dalji razvoj ovog koncepta, pa su inženjeri kompanije Bajkar ubrzo odlučili da odu korak dalje i u julu 2021. godine javnosti predstave prve nacrte i informacije o novoj platformi nazvanoj Kizilelma, odnosno crvena jabuka (tur. Kızılelma).
Osnovna ideja, koncepti i studije na razvoju besposadne letelice koja može da nosi široku lepezu ubojnih sredstava, uključujući i rakete vazduh-vazduh, nešto su stariji i datiraju još iz 2013. godine. Na osnovu njih, tokom godina došlo se do razvoja pomenute platforme kodnog imena MIUS (tur. Muharip İnsansız Uçak Sistemi), koja je predstavljena u dve verzije sa oznakama MIUS-A i MIUS-B. U prvoj verziji koja omogućava dostizanje dozvučnih brzina leta, pogonsku osnovu čini turbomlazni motor AI-25TLT. Ovaj agregat nastao je kao rezultat rada inženjera zajedničke tursko-ukrajinske kompanije Black Sea Shield iz Istanbula i predstavlja unapređenu verziju sovjetskog motora iz porodice AI-25, razvijenog od strane zavoda Ivchenko-Progress ZMKB.
Verzija MIUS-B oslanja se na znatno jači motor AI 332F, koji se do početka aktuelnog sukoba u Ukrajinu proizvodio u pogonima kompanije Motor Sich iz Zaporožja i koji omogućava dostizanje supersonične brzine, uz stvaranje potiska od 41,2 kN u režimu dodatnog sagorevanja. Budući da su proizvodni pogoni pomenutog ukrajinskog proizvođača tokom aktuelnog sukoba pretrpeli velika razaranja, morala se pronaći adekvatna zamena motoru AI 332F. Iako još uvek nezvanično, sve češće se navodi podatak da su turski inženjeri u relativno kratkom vremenskom periodu uspšno modifikovali mlazni motor domaće kompanije TEI (tur. Tusaş Engine Industries) TF6000, prilagodili ga i čini se uspešno integrisali na „B” verziju ove letelice. Takođe, postoje indicije da se razvija i treća, odnosno MIUS-C verzija, koju bi za razliku od prethodne dve, trebalo da pogone dva turbomlazna motora AI 332F.
Prvi testovi na pototipu jurišne bespilotne letelice Kizilelma obavljeni su 20. septembra prošle godine, a prvi let nepunih tri meseca kasnije, 14. decembra 2022. godine. Prema ostvarenim rezultatima saopštene su određene taktičko-tehničke karakteristike, na osnovu kojih se može videti da je borbeni dolet oko 930 km, a autonomija leta oko 5 sati, na maksimalnoj visini od 10.700 metara (u supersoničnoj verziji navodi se plafon leta od 12.000 metara). Maksimalna brzina iznosi 900 km/h, dok je brzina krstarenja 740 km/h. Zavisno od verzije, poletna težina će iznositi između 5,5 i 6 tona, od čega oko 1,5 tona odlazi na korisni teret, uključujući u okviru njega jednu tonu ubojnih sredstava. U sklopu raznovrsnog naoružanja koje će biti integrisano, između ostalog nalaziće se i rakete vazduh-vazduh Gokdogan (tur. Gökdoğan, eng. Peregrine) i Bozdogan (tur. Bozdoğan, eng. Merlin). Reč je o perspektivnim raketama iz programa Goktug (tur. GÖKTUĞ) turske kompanije TÜBİTAK SAGE, koje su namenjene za dejstvo po ciljevima u vazduhu na kratkom dometu i unutar vizuelnog prostora (u slučaju rakete Bozdogan) i van vizuelnog prostora na dometima između 65 i 100 kilometara (u slučaju rakete Gokdogan). Planirano je da ove rakete budu smeštene u unutrašnji deo letelice čime silueta ostaje u okvirima niskog radarskog odraza, a pored njih, u široku lepezu ubojnih sredstava spadaju vođene i nevođene avio bombe, pa čak i krstareća raketa SOM-J dometa oko 270 km. Savremeni kompozitni materijali koji su primenjeni u izradi letelice poseduju mogućnost apsorbovanja radarskog zračenja, letelica poseduje i izuzetne manevarske karakteristike, dok se u nosu nalazi smešten AESA radar.
Zahvaljujući snažnim motorima i usled mogućnosti da se na izvršavanje zadataka uputi sa kraće poletne staze, odnosno piste, predviđeno je da letelice ovog tipa čine okosnicu prvog turskog nosača dronova TCG Anadolu. Reč je o modifikaciji španskog projekta višenamenskog desantnog broda, čija je namena u turskoj ratnoj mornarici prema prvenstvenoj zamisli bila prihvat borbenih aviona 5. generacije F-35B. Međutim, do realizacije ovog posla i nabavke najsavremenijih vazduhoplovnih platformi iz SAD još uvek nije došlo, a glavni kamen spoticanja između dve strane jeste tursko-ruski ugovor i isporuka sistema PVO S-400 iz Ruske Federacije.
Inače, kada je reč o samom brodu, na osnovu dostupnih informacija može se uočiti da se ispod prostora za poletanje i prihvat vazduhoplova na brodu, nalaze još četiri palube. Prva je predviđena za smeštaj helikoptera i bespilotnih letelica koje će se uz pomoć dve električne dizalice podizati i spuštati sa poletno-sletnog prostora shodno potrebama i zadacima. Druga je namenjena za medicinski blok, koji će uključivati i sanitarni prostor, treća paluba namenjena je za smeštaj tenkova i oklopnih vozila, a poslednja za smeštaj desantnih plovila. U slučaju da priroda misije zahteva povećanje broja vazduhoplovnih platformi, moguće je modifikovati drugi i treći nivo, tako da se u prostor za smeštaj oklopnih vozila može smestiti dodatnih 30 letelica.
Na kraju, pored pomenute platforme Kizilelma, turski nosač će prema najavama moći da prihvati i bespilotne letelice Bajraktar TB-3. Reč je o platformi koja predstavlja unapređenu, palubnu verziju ranije pomenute letelice Bajraktar TB-2, a jedna od ključnih karakteristika jeste povećanje nosivosti korisnog tereta sa 150 kg na 280 kg. Takođe, predviđeno je da za razliku od Kizilelme, ova bespilotna letelica bude korišćena isključivo za dejstvo po neprijateljskim ciljevima na kopnu ili moru.
Dakle, uzimajući u obzir strateški izuzetno značajan položaj Turske, kao i bezbednosne izazove sa kojima se suočava, razvoj domaće odbrambene industrije i odluka vlade da izdvoji oko 75 milijardi dolara za potrebe odbrane i daljeg jačanja oružanih snaga, čini se, bili su očekivani. Uz to, turski stručnjaci i tamošnje kompanije, ne samo da su spremno dočekali i odgovorili na ispostavljene zahteve, već su adekvatno ispratili svetske trendove u domenu odbrane, plasirajući na tržiše projekte koji predstavljaju sam svetski vrh po pitanju primenjenih tehnoloških rešenja. Jedan od njih, svakako je i projekat jurišne bespilotne letelice Kizilelma, koji iz dana u dan budi sve veće interesovanje širom sveta.
Idi nazad
