DONIRAJ
ANALIZE
AKTIVNOSTI
MULTIMEDIJA
O NAMA
Interaktivna mapa
Mega Menu Link
Account options
My AccountMy OrdersSupport
Connect with us

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Amerike Azija, Australija i Okeanija Bliski istok i afrika Evropa Naoružanje i vojna oprema Articles in English

Aktivnosti

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Publikacije Projekti Vesti

Multimedija

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Reportaže Galerija Podkast (u izradi)

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.

O CeGIT Naš tim U medijima Statut Kontakt

Aktivnosti

Naša vizija je savremeno, stabilno, sigurno i bezbedno društvo.

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Multimedija

Video i foto materijal sa događaja koje pratimo.

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.
Idi nazad

Migrantska kriza i rastuće tenzije na belorusko-poljskoj granici ponovo su pažnju svetske javnosti usmerili na nestabilni istok Evrope. Ovaj region proteklih godina obeležili su oružani sukobi u Ukrajini, vođeni između vlasti u Kijevu sa jedne i pro-ruskih pobunjenika, podržanih od Ruske Federacije, sa druge strane. Razmena vatre i potencijalna eskalacija sukoba na istoku ove zemlje, uprkos potpisivanju Minskog protokola 2015. godine, intenzivirali su se tokom oktobra i novembra ove godine što je za posledicu imalo i ponovno otvaranje pitanja budućnosti i dinamike sukoba u Donjeckoj i Luganskoj oblasti.  

Međutim, kada je reč o nestabilnoj situaciji u Ukrajini, pored Kijeva i Moskve, neophodno je osvrniti se i na poziciju koju zauzima zvanični Vašington. Naime, prošlo je godinu dana od pobede demokrata na predsedničkim izborima, koja je najavila povratak dela stare (Obamine) administracije na čelo Sjedinjenih Američkih Država. 

Njihova uloga ogleda se pre svega u pogledu pružanja pomoći i podrške vlastima u Kijevu, što ne treba da čudi, budući da su upravo demokrate bile svedoci političkih promena u Ukrajini, aneksije Krima i oružanog sukoba na istoku zemlje koji je počeo 2014. godine.

Od tada do danas, situacija u ovoj istočnoevropskoj državi nije se mnogo izmenila u odnosu na period kada je sadašnji predsednik, Džozef Bajden, bio Obamin najbliži saradnik. Konflikt u oblastima Donjecka i Luganska još uvek nije okončan, ekonomija stagnira, politički sistem je opreterećen korupcijom i uticajem oligarha, dok ruske aktivnosti i vojne vežbe navode političare u Kijevu da iznova preispituju bezbednost države. 

Trenutno stanje na istoku Ukrajine

Iako je Protokol o rezultatima konsultacija Trilateralne kontakt grupe II (poznatiji kao Minski protokol II), dogovoren februara 2015. godine, trebao da uspostavi primirje duž linije fronta koja deli pro-ruske pobunjenike i Oružane snage Ukrajine, ali i omogući trajno političko rešenje (kroz ustavnu reformu koja bi dala Donjecku i Lugansku značajnu autonomiju), političkog rešenja i dalje nema ni na vidiku. Uz to, deo Protokola iz Minska koji se ticao prisustva i upotrebe teškog naoružanja neprestano se krši, što dodatno otežava situaciju na terenu.

Grafički prikaz kršenja primirja na istoku Ukrajine (foto: www.cegit.org)

No uprkos tome, OEBS, kao strana koja vrši nadgledanje sprovođenja primirja, pokazuje da je broj zabeleženih prekršaja primirja vatrenim oružjem u prvoj polovini ove godine pao na petinu nivoa iz istog perioda 2019. godine. Iako bi to moglo ukazivati na potencijalnu deeskalaciju sukoba i otvaranje prostora za pregovore i ispunjenje drugih delova sporazuma, postojeća količina zabranjenog teškog naoružanja govori da za tako nešto i dalje nema uslova. Iz tog razloga, prisustvo artiljerije, višecevnih raketnih bacača i tenkova održava zategnutost u Donjeckoj i Luganskoj oblasti na veoma visokom nivou.

Drugi sporazum iz Minska bezuspešno je (zbog stalnog kršenja sa obe strane) pokušao da reguliše prisustvo teškog naoružanja – obe strane su nominalno pristale da povuku tenkove, protivtenkovsko i protivavionsko naoružanje 15 km od linije kontakta, artiljeriju veću od 100 mm 50 km, višecevne raketne bacače 70 km, a višecevne raketne bacače Tornado-S, Uragan, Smerč i taktičke balističke rakete Točka, zbog svog velikog dometa i velike vatrene moći, 140 km. Uočeno teško naoružanje mnogo češće se nalazi na strani ruskih pobunjenika, budući da je specijalna misija OEBS locirala 95% zabranjenog naoružanja sa njihove strane bojišta. To im omogućava da manje-više neometano otvaraju vatru na položaje ukrajinske armije i time održe konflikt živim na niskom intenzitetu. 

Takođe, važno je napomenuti da mesta na kojima situacija može najlakše eskalirati u sukob širih razmera, kako zbog stalnog prisustva vatre, tako i zbog stalnih žrtava, jesu položaji oko aerodroma u Donjecku, naselja istočno od primorskog grada Mariupolja i prostor oko gradića Pervomajska, mesta 57 km zapadno od Luganska, jednog od centara pro-ruskih pobunjenika. Ipak, daljoj eskalaciji sukoba može doprineti i pojačano naoružavanje Ukrajine, u čemu SAD čini se ima ulogu najznačajnijeg partnera. 

Saradnja Vašingtona i Kijeva 

Pobeda demokrata na izborima u novembru 2020. godine, nagovestila je da će Kijev dobiti znatno veću podršku nego što ju je imao tokom mandata predsednika Donalda Trampa. Dokaz za to jeste dodatno intenziviranje saradnje u sektoru odbrane, čiji je rezultat isporuka nekoliko kontigenata vojne pomoći u oružju, vojnoj tehnici, municiji i medicinskom materijalu, vredne oko 300 miliona američkih dolara, a sve u svrhu daljeg osposobljavanja Ukrajine za potencijalni oružani otpor Rusiji.

U okviru paketa poslate opreme nalaze se patrolni čamci Mark VI, sredstva za komunikaciju, radari za lociranje artiljerije, sistemi za borbu protiv dronova, ali i FGM-148 Javelin protivtenkovski sistem sposoban da uništi tenkove i oklopnu tehniku pro-ruskih pobunjenika. Poslednji kontigent pomoći koji je pristigao u Ukrajinu ipak nije sadržao oružje, već oko 80 tona municije u vrednosti od 60 miliona dolara.

  

Prijem municije na međunarodnom aerodromu Borispil u blizini Kijeva (foto: www.twitter.com/@USEmbassyKyiv)

Iako je iz priloženog jasno da SAD ulažu znatna sredstva kako bi se povećala sposobnost ukrajinske vojske da se odupre mogućoj ruskoj agresiji i akcijama pro-ruskih separatista na istoku zemlje, deluje da takvi napori ipak nisu dovoljni. Upravo zbog toga, vlasti u Kijevu približavanje i potencijalno članstvo u NATO, vide kao jedino moguće trajno rešenje za odbranu i bezbednost države. Na tom putu, čini se, SAD i aktuelni američki predsednik njihov su najveći saveznik.

Približavanje Alijasni – lekcija Gruzije

Bajdenov dolazak na poziciju predsednika mogao bi doprineti ponovnom oživljavanju pitanja ukrajinske krize, na šta bi mogao uticati i globalni kontekst. Nakon povlačenja iz Avganistana, koje je izazvalo burnu reakciju međunarodne zajednice, postalo je neophodno povratiti poverenje lidera koji na Vašington gledaju kao na izvor bezbednosti. U tom svetlu treba posmatrati i nešto ranije uspostavljanje zajedničke misije SAD sa EU (Joint Multinational Training Group - Ukraine, JMTGU) u zapadnoj Ukrajini, pored već postojeće EU misije (European Union Military Advisory and Training Mission Ukraine, EUATM), ali uz upitno veće vojno angažovanje, budući da je Rusija pokazala da neće nemo posmatrati događaje na svojim granicama, te da je spremna upotrebiti silu kako bi ostvarila sopstvene interese.

Kolona ruskih oklopnih vozila na putu ka gruzijskoj otcepljenoj republici Južnoj Osetiji 2008. godine (foto: AP/Musa Sadulajev)

Svakako, Ukrajina jeste izuzetno značajan strateški partner za SAD i njene saveznike, ali se čini da bi početak pregovora i uopšte otvaranje mogućnosti da nekadašnja sovjetska republika stupi u NATO, mogao izazvati scenario viđen u Gruziji 2008. godine. Ova zakavkaska zemlja takođe je imala problem sa pro-ruskim manjinama, u vidu Abhaza i Oseta, koje su kontrolisale delove teritorije i uživale direktnu podršku Ruske Federacije. Zvanični Tbilisi bio je na korak od pristupanja NATO, uprkos opomenama iz Moskve da bi takav potez mogao imati ozbiljne reperkusije. Kao jedini način da je zadrži van okvira Severnoatlanstog saveza, Rusija je upotrebila silu i izvršila agresiju na ovu suverenu državu. 

Slična sudbina, čini se da bi mogla zadesiti i Ukrajinu, ukoliko bi američki predsednik nekako i uspeo ubediti javnost i lidere članica NATO da takav potez neće imati za posledicu ponavljanje gruzijske lekcije. Iako izgleda da Kijev nema drugo rešenje za svoju bezbednost sem prilaska Sjedinjenim Državama i Alijansi, nova američka administracija deluje prilično svesno činjenice da je držanje Kijeva u stanju čekanja na članstvo trenutno najbolje rešenje, a status Ukrajine kao neformalnog člana NATO najviše što stratezi u Vašingtonu mogu ponuditi, nezavisno od stava predsednika.

Aleksandar Bogicević

Student završne godine osnovnih akademskih studija Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, smer Međunarodni odnosi. Od 2021. godine angažovan je kao stažista-istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.
Student završne godine osnovnih akademskih studija Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, smer Međunarodni odnosi. Od 2021. godine angažovan je kao stažista-istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.

Najnovije