U Ovalnoj sobi, četvrtog septembra potpisani su dokumenti poznatiji kao „Vašingtonski sporazumi”. Skoro dva meseca nakon potpisivanja, sama pravna pozadina potpisanih dokumenata i dalje je vrlo nejasna. Niko nije siguran da li su u pitanju sporazumi, razmena pisama niti da li su ovi dokumenti uopšte međunarodni ugovori, kao ni koliko su (ukoliko jesu) pravno obavezujući. Čak nije ni potpuno razjašnjeno ko je sa kim potpisao takozvani sporazum, jer svaka strana tvrdi drugačije. Najkontroverznija „tačka” ovog dokumenta upravo je 16. po redu, u kojoj se Srbija obavezala da će do 1. jula 2021. godine svoju ambasadu iz Tel Aviva premestiti u Jerusalim.
Svakako, ni reakcija predsednika Vučića nakon što je Tramp saopštio javnosti ove vesti, nije pomogla ublažavanju rasprave koja se pokrenula povodom potencijalnog premeštanja ambasade. Od 4. septembra do danas čuli smo različite informacije od državnih zvaničnika, kako domaćih tako i stranih. Jedni govore da je preseljenje ambasade u Jerusalim samo predlog o kome Srbija treba da razmisli, od drugih saznajemo da do toga može doći ukoliko Izrael bude poštovao Srbiju i njene nacionalne interese, dok je za treću stranu to pitanje završeno. Ipak, krajem septembra Privredna komora Srbije je zajedno sa Markom Čadežom otvorila državnu kancelariju u Jerusalimu, čiji je zadatak razvoj ekonomske saradnje sa Izraelom. Premda je ovo jedina pouzdana informacija u moru spekulacija, ovakav potez vrlo lako može da se protumači i kao priprema za preseljenje ambasade.
Za sada, jedine dve države koje imaju ambasade u Jerusalimu su Sjedinjene Američke Države i Gvatemala. Ostatak sveta izabrao je da se, bar na ovaj način, ne meša u izraelsko-palestinski sukob, pozivajući se na Rezoluciju 478 i zagovarajući ideju da problem Jerusalima treba da se reši pregovorima izmedju Izraela i Palestine.
Odmah nakon objavljivanja sadržaja Vašingtonskog sporazuma reagovala je Evropska unija, podsećajući Srbiju, kao i delegaciju Prištine, da ni jedna država-članica nema svoju ambasadu u Jerusalimu. Ukoliko bi zaista došlo do premeštanja ambasade, Srbiji bi to svakako otežalo potencijalno pristupanje Evropskoj uniji, jer bi takav korak doveo u pitanje diplomatske stavove cele organizacije.
Pored gubljenja potencijalnog članstva, Srbija bi mogla da pokvari i izuzetno dobre diplomatske odnose sa Turskom kao i zemljama Arapske lige. U skladu sa tim, Ministarstvo inostranih poslova Republike Turske zvanično se oglasilo ubrzo nakon saopštavanja dogovorenih tačaka. Pozivajući se na rezolucije 478 i 2334 Ujedinjenih nacija, podsetili su da bi priznavanje Jerusalima i otvaranje ambasade u ovom gradu predstavljalo otvoreno kršenje međunarodnog prava.
Ukoliko pak u julu naredne godine dođe do preseljenja ambasade, postavlja se pitanje da li bi i u kojoj meri sve to moglo da se odrazi i na poziciju Republike Srbije na međunarodnoj sceni. Jedna od pretpostavki je da bi takvim potezom, Srbija ne samo pokvarila svoje odnose sa Evropskom unijom, Turskom, zemljama Arapske lige i Palestinom već bi ujedno i otvoreno prekršila međunarodno pravo. Istina, deluje da je oglušavanje o međunarodno pravo i odluke Ujedinjenih nacija s vremena na vreme dopušteno najjačim silama u međunarodnoj zajednici, ali se Srbija sasvim sigurno ne nalazi među njima.
U trenutku dok Srbija i dalje vodi borbu oko statusa Kosova i Metohije, trudeći se da nikada ne dođe do momenta gde će morati da prizna nezavisnost dela svoje teritorije, najjači argument je upravo dokument iz Ujedinjenih nacija - Rezolucija 1244. Potencijalnim kršenjem rezolucija koje se bave statusom Jerusalima i koje ostavljaju prostora Izraelu i Palestini da sami reše svoje probleme, čini se da bi i Rezolucija 1244 izgubila na svojoj težini. Pre svega zbog činjenice da se međunarodni odnosi u suštini baziraju na principu dobre volje. Uz sve to, treba imati u vidu i činjenicu da Palestina još uvek nije priznala Kosovo kao nezavisnu državu, niti je izrazila nameru da to uradi. Čak ni nakon Vašingtonskog sporazuma.
Znači, prema jednom tumačenju dalje vođenje ovakve spoljne politike i realizacija tačke 16. za Srbiju bi mogla značiti ne samo zatvaranje ogromnog broja vrata u njenim diplomatskim odnosima i kvarenje prijateljskih odnosa sa drugim silama, već bi to vrlo moguće moglo imati i štetne posledice po dalju sudbinu Kosova i Metohije na međunarodnom planu. Svakako, ovo je samo jedan od mogućih epiloga koji bi ova priča mogla dobiti ukoliko dođe do preseljenja ambasade. Naravno, postoji i mogućnost da ovakav potez ne bi doveo do nekih ekstremnih promena u odnosima Srbije sa arapskim narodima, baš zbog skorašnje promene njihove spoljne politike u odnosima sa Izraelom.
Naravno, ne smemo izgubiti iz vida ni sve ono što bi Srbija eventualno dobila ovakvim potezom. To bi svakako bili dodatno unapređeni odnosi sa Izraelom, koji je svega 15 minuta nakon potpisivanja sporazuma iskazao svoje puno poštovanje prema Srbiji i odnosima sa Srbijom. Ipak, najvažnije pitanje svakako su odnosi sa SAD. Nema dileme da bi Srbija ojačala odnose sa Trampovim Sjedinjenim Državama, ali samo ukoliko njegova administracija dobije poverenje birača na predstojećim predsedničkim izborima.
Jasno je da je tokom proteklih pregovora u Vašingtonu najznačajniju pobedu ipak odneo Donald Tramp, pokušavajući da na taj način prikupi dodatne poene za svoju predizbornu kampanju. No, prema najnovijim procenama ovaj događaj u Beloj kući nije mnogo uticao na popravljanje rejtinga aktuelnog američkog predsednika.
Prema najnovijim anketama, sve izvesnija je pobeda demokratskog kandidata Džozefa Bajdena što Srbiju stavlja u specifičnu poziciju. Iako je demokratski kandidat našoj javnosti poznat po negativnijem stavu prema Srbiji, u slučaju njegove pobede, možemo se nadati “zaboravljanju” sporne tačke. Pre svega zbog kadrovskih promena i potencijalnog „haosa” koji bi mogao nastati tokom promene administracije u Vašingtonu. Veliki broj zaraženih i onih koji su umrli usled pandemije virusa COVID-19, ekonomski izazovi, kao i društveni problemi koji se sve više ispoljavaju sigurno će biti prioritet u odnosu na dokument potpisan za vreme Trampovog mandata.
Istina i Bajden vodi proizraelsku politiku, ali se čini da ona nije toliko naglašena kao što je to slučaj sa aktuelnim predsednikom. Dakle, kada se sagledaju sve činjenice deluje da se Srbija nalazi u jednoj prilično neugodnoj poziciji, ali da ima prostora za politički i diplomatski manevar. Iako je priroda ovog dokumenta i dalje nepoznata, čak iako je u pitanju međunarodni ugovor, on nije pravno obavezujući sve dok ga Narodna skupština ne ratifikuje, što ona nije u obavezi da ikada uradi.
Sa druge strane, treba imati na umu i činjenicu da vladajuća stranka kontroliše većinu u parlamentu, tako da će odluka o tome svakako počivati na njima. Premda su svi svesni potencijalnih posledica koje bi izazvalo preseljenje ambasade, sasvim je sigurno da će i najviši državni funkcioneri tražiti izlaz i mogućnost da izbegnu ispunjavanje makar sporne tačke 16. Deluje da Srbija po prvi put svog najboljeg saveznika može pronaći u Bajdenu i da bi njegova pobeda makar malo olakšala poziciju u kojoj se našao zvanični Beograd. Na taj način bi, teoretski, neke odredbe dokumenta iz Vašingtona eventualno mogle da padnu u zaborav i omoguće Srbiji da u izraelsko-palestinskom konfliktu i dalje zauzima neutralnu poziciju.
Idi nazad
