Tokom poslednje tri decenije Gruzija je bila rastrzana između svojih prozapadnih težnji i njihove realnosti koja se ogledala u činjenici da je reč o zemlji koja se graniči sa Ruskom Federacijom. Danas, u svetlu aktuelnog sukoba u Ukrajini, ponovo se postavlja pitanje bezbednosti ove kavkaske republike koja je 2008. godine na samitu u Bukureštu dobila obećanje da će u budućnosti postati punopravna članica NATO. Iako je iste godine došlo do ulaska ruskih trupa na teritoriju Abhazije i Južne Osetije, nakon završetka kratkotrajnog rata situacija je do danas ostala relativno mirna.
Ipak, najave da bi u Južnoj Osetiji posle predsedničkih izbora 10. aprila mogao da se održi referendum o priključenju Rusiji dodatno je uvećao mogućnost tenzija između Gruzije i njenog velikog severnog suseda. No, s obzirom na to da su izbori u Južnoj Osetiji otišli u drugi krug, čini se da je ovo pitanje, makar nakratko, odloženo. Sa druge strane, Gruzija je usled neizvesne bezbednosne i političke situacije 3. marta podnela zvanični zahtev za članstvo u Evropskoj uniji, ali je malo verovatno da će on biti prihvaćen, pre svega imajući u vidu probleme zvaničnog Tbilisija sa nedefinisanim granicama. Međutim i pored toga, samo podnošenje zahteva ipak oslikava smer u kome aktuelna vlast ove kavkaske republike želi da ide.
Želja Gruzije da se priključi političkom Zapadu nije nikakva novost. Još 1996. godine, Gruzija je postala deo INOGATE programa za energetsku saradnju. Nakon tzv. Revolucije ruža 2003. jasnije se krenulo u evropske integracije, pa je 2006. godine potpisan „Plan akcije” u sklopu Evropske politike susedstva. Godine 2014. zvanično je potpisan i Sporazum o pridruživanju koji je nakon ratifikacije od strane Saveta EU, Evropskog parlamenta i parlamenata država članica stupio na snagu 1. jula 2016. omogućavajući Gruziji pristup određenim sektorima Jedinstvenog tržišta EU, kao i bezvizni režim sa zemljama EU.
Kada je pak u pitanju NATO, Gruzija je 1994. godine postala deo Partnerstva za mir, a nakon pomenute Revolucije ruža proces se ubrzao sve do 2008. i obećanja članstva na samitu u Bukureštu. Ipak, ulazak ruskih trupa na teritoriju Abhazije i Južne Osetije iste godine zakomplikovao je proces potencijalnog priključivanja Alijansi iako je saradnja nastavljena. Tako je Gruzija 2011. godine označena kao „zemlja koja teži članstvu” (aspirant country) i bez obzira na teritorijalne probleme, NATO i dalje ima veliku podršku u ovoj bivšoj sovjetskoj republici.
No, i pored problema i sukoba sa odmetnutim delovima zemlje, politička situacija u samom Tbilisiju često je dinamična i sklona promenama. Iako je ova unitarna parlamentarna republika u tranziciji još od 1991. godine radila na izgradnji svojih demokratskih institucija, Freedom House je i dalje ocenjuje kao delimično slobodnu zemlju. U prilog tome govori i činjenica da joj je ocena od 2019. godine do danas pala za 3 poena, odnosno sa 63 na 60 poena.
U poslednjih nekoliko godina Gruzija se nalazi u procesu tranzicije u parlamentarni sistem koji bi predsedniku vlade dao veća ovlašćenja od predsednika republike čija bi uloga trebalo da postane ceremonijalna. Aktuelni premijer Gruzije od 2021. godine je Irakli Garibašvili koji, iako prozapadno orijentisan, važi za socijalno konzervativnog političara. Njegovom dolasku na mesto premijera prethodili su protesti i optužbe za izbornu krađu na parlamentarnim izborima krajem 2020, a politička nestabilnost u ovoj zemlji započela je godinu dana ranije. Tada je došlo do talasa protesta koji su pokrenuti nakon što je jedan poslanik ruske Dume, koji je otvoreno podržao nezavisnost Abhazije, govorio u Parlamentu Gruzije. Optužbe za izbornu krađu praktično su bile nastavak pomenutih protesta, s obzirom na to da su svi akteri bili gotovo isti. Na kraju, politička kriza rešena je sporazumom postignutim uz posredovanje predsednika Evropskog saveta, Šarla Mišela, pa je dotadašnji premijer, Giorgij Gaharija podneo ostavku. Vladajuća socijaldemokratska i proevropska partija Gruzijski san nakon toga izabrala je pomenutog Garabišvilija za njegovog naslednika.
Sa druge strane predsednica Gruzije, Salome Zurabišvili, ujedno i prva žena na toj poziciji, izabrana je 2018. godine i trebalo bi da bude poslednja direktno izabrana predsednica Gruzije. Njen šestogodišnji mandat završava se 2024. godine i od tada bi predsednika trebalo da bira parlamentarni kolegijum elektora. Zurabišvili se kandidovala kao nezavisna kandidatkinja, ali je na izborima dobila podršku upravo pomenute partije Gruzijski san. Aktuelna predsednica ima jako zanimljivu biografiju koja jasno pokazuje njenu spoljnopolitičku opredeljenost. Naime, rođena kao ćerka gruzijskih imigranata u Parizu, bila je francuska ambasadorka u Tbilisiju od 2003. do 2004. godine, a nakon Revolucije ruža i dolaska Mihaila Sakašvilija, dobila je gruzijsko državljanstvo i postala ministarka spoljnih poslova ove kavkaske države. Posle ministarstva radila je i u okviru UN, bila poslanica u gruzijskom parlamentu, a nakon pobede u drugom krugu predsedničkih izbora postala je i predsednica Gruzije.
Da će njen mandat biti obeležen prozapadnom spoljnom politikom pokazale su njene prve inostrane posete. Naime, ubrzo nakon dolaska na čelo Gruzije, Zurabišvili je otišla u posetu Briselu gde se sastala sa najvišim zvaničnicima NATO i EU, a nakon toga usledila je i poseta gruzijskim trupama stacioniranim u Avganistanu. Takođe, prilikom posete generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga Tbilisiju 2019. godine ponovo se moglo čuti da će se Gruzija u budućnosti priključiti Alijansi.
Uz to, čini se da Zurabišvili gaji i određene simpatije prema Azerbejdžanu u teritorijalnom sporu sa Jermenijom oko Nagorno-Karabaha. U prilog tome govori činjenica da je ona u više navrata kritikovala projermenske snage i Jermensku apostolsku crkvu, iako je zvanični Tbilisi negirao favorizovanje azerbejdžanskih pozicija. Na kraju, iako prozapadna politika Zurabišvili za sada nije dovela do značajnijih konforntacija sa Moskvom, nema dileme je da će trenutni rat u Ukrajini usporiti prozapadni kurs Gruzije, barem kada se radi o članstvu u NATO.
Kao i sve ostalo, i Oružane snage Gruzije nalaze se u tranziciji iz korišćenja sovjetskog ka naoružanju raznovrsnijeg, ali uglavnom zapadnog porekla. Prema podacima iz publikacije Military Balance 2022, pod kontrolom Tbilisija nalazi se 20.600 aktivnih vojnika raspoređenih u tri pešadijske brigade, jednu mehanizovanu i jednu specijalnu. Uz to, budžet za odbranu za 2022. iznosi oko 277 miliona američkih dolara što je gotovo isto kao i budžet za prethodnu godinu. Važno je ipak napomenuti da su zbog pada vrednosti domaće valute, gruzijskog karija, budžetska izdvajanja za odbranu u domaćoj valuti porasla sa 900 na 918 miliona karija. S obzirom na veličinu države jasno je dakle da se ne može očekivati da vojska, kao ni njen budžet, budu čak ni približni budžetu velikog suseda na severu. Međutim, imajući u vidu aktuelni rat u Ukrajini moglo bi se očekivati da zvanični Tbilisi ipak u određenoj meri poveća svoje izdatke za vojsku u narednom periodu.
Dakle, imajući u vidu snagu vojnog budžeta, jasno je da vojni kapaciteti Gruzije nisu veliki. Sredstva ratne tehnike kojima raspolažu Oružane snage Gruzije uglavnom su sovjetske proizvodnje, mahom nasleđena iz doba SSSR-a ili nabavljena od postsovjetskih država. Najznačajniji na listi kopnene vojske svakako su modernizovani tenkovi T-72 u verziji T-72B/SIM1 (oko 100 primeraka), teška artiljerija zastupljena je u kalibru 152 mm i 203 mm, dok su u segmentu protivoklopne borbe zastupljena sredstva sovjetske i zapadne proizvodnje, među kojima je najmoderniji sistem „Džavelin” američke proizvodnje. RV i PVO Gruzije prema dostupnim informacijama trenutno se oslanja na svega tri borbeno sposobna Suhoja Su-25, šest borbenih helikoptera Mi-24 i sisteme PVO kratkog i srednjeg dometa sovjetske proizvodnje i izraelske sisteme kratkog dometa. Na kraju, ni gruzijska mornarica, koja je 2009. godine objedinjena sa obalskom stražom pod nadležnošću granične policije i Ministarstva unutrašnjih poslova, nije velika i uglavnom se sastoji od patrolnih brodova. Ipak, iako je Gruzija posle rata 2008. godine počela sa obnovom svoje vojske nabavljajući naoružanje od velikog broja, uglavnom zapadnih zemalja, i dalje je jasno da je velika količina njihovog naoružanja poreklom iz bivšeg SSSR.
Takođe, važno je naglasiti da i pored svih bezbednosnih izazova sa kojima se suočavaju, gruzijske trupe trenutno učestvuju u dve mirovne misije (Centralnoafrička Republika i Mali). Obe misije sprovode se pod okriljem EU, a gruzijska vojska bila je angažovana ranije i kao deo savezničkih snaga u Avganistanu, gde je u jednom periodu ova država davala najveći doprinos misiji u odnosu na sve druge ne-NATO zemlje. Pripadnici Gruzijske vojske bili su angažovani i u Iraku u periodu 2003-2008, kao i na teritoriji Kosova i Metohije kao deo KFOR u periodu 1999-2008. Međutim, usled izbijanja rata sa Rusijom, zvanični Tbilisi doneo je odluku da svoje pripadnike povuče iz obe navedene misije. Nakon okončanja kratkotrajnog rata, Rusija je zadržala jedan deo svojih trupa, pa se tako na teritoriji Gruzije nalaze dve ruske vojne baze sa ukupno oko 7.000 vojnika, odnosno po jedna u de fakto nezavisnim entitetima Abhaziji i Južnoj Osetiji. Jedna se nalazi u priobalnom abhaskom gradu Gudauti, dok je druga u Chinvaliju, glavnom gradu Južne Osetije.
No i pored svih navedenih okolnosti, spoljnopolitički kurs Gruzije čini se da nije upitan. Iako je ova zemlja zvanični zahtev za članstvo u EU planirala da podnese 2024, nakon ruske invazije na Ukrajinu odlučeno je da se procedura ubrza i zahtev podnese ove godine. Takođe, Gruzija je deo inicijative Istočnog partnerstva (u sklopu toga i Euronest parlamentarne skupštine), a od prošle godine postala je i deo tripartitnog formata tzv. Pridružene trojke zajedno sa Ukrajinom i Moldavijom, državama koje su se jasno izjasnile za svoju budućnost u okviru EU. Istovremeno, EU je najveći ekonomski partner ove kavkaske države koja je deo i zajedničkog plana za oporavak od pandemije virusa COVID-19. Takođe, ostvarene su i bliske veze sa NATO savezom, kroz učešće Gruzije u NATO snagama za brze odgovore, a od 20. do 25. marta ove godine održane su i zajedničke vojne vežbe sa snagama Alijanse.
Ipak, zbog trenutne situacije u Ukrajini, čini se da NATO neće u skorije vreme razmišljati o prijemu Gruzije u svoje članstvo. Drugi bitan razlog koji govori u prilog tome ogleda se u činjenici da postoje teritorijalni sporovi koje Gruzija ima oko Abhazije i Južne Osetije, što joj otežava ne samo članstvo u NATO, već i u EU. Pa uprkos tome, većina stanovništva i dalje podržava evroatlantske integracije i trenutno su gotovo sve parlamentarne stranke proevropski orijentisane, (većina njih i pro-NATO).
Sa druge strane, iako je nakon poziva za članstvo 2008. godine i rata sa Rusijom koji je usledio bilo bliske saradnje između Gruzije i NATO (koja uključuje i osnivanje Zajedničkog centra za trening i evaluaciju 2014), sigurno je da će razvoj situacije u Ukrajini uticati i na njihove eventualne veze u budućnosti. Iz svega navedenog, jasno je dakle da se Gruzija trenutno nalazi u vrlo nezavidnoj poziciji. Pokušaji integracija sa EU još uvek su na početku, a bez obzira na učešće u NATO misijama u poslednjih nekoliko decenija i jasnu volju za pridruživanjem i dalje se ne nazire mogućnost punopravnog gruzijskog članstva u skorije vreme. Ovakvu realnost prepoznala je i predsednica Zurabišvili govoreći o tome da Gruzija ne može da se ponaša kao NATO članica s obzirom na sopstvene probleme koje ima sa Rusijom, iako se ipak 1. aprila pridružila finansijskim sankcijama Zapada protiv Rusije.
Na kraju, rusko prisustvo i njihov uticaj u otcepljenim teritorijama Abhazije i Južne Osetije vrlo su jasni, pa bi u slučaju poteza nepovoljnih po Moskvu ovaj zamrznuti konflikt ponovo mogao da postane aktivan. Nedavne najave potencijalnog referenduma o priključenju Južne Osetije upravo bi mogle da budu najava novih problema u ovom delu sveta. Na sve to treba dodati i činjenicu da ni na unutrašnjem planu u Gruziji stvari nisu idealne, pa uz političku tranziciju koja će smanjiti ovlašćenja predsednika i ojačati premijera i sve trenutne neizvesnosti na međunarodnom planu, jasno je da Gruziju čeka potencijalno turbulentnih nekoliko godina.
Idi nazad
