Savremeni koncept ratovanja i tehnološki napredak koji je obeležio početak 21. veka, direktno su uticali na razvoj i sve masovniju upotrebu besposadnih, daljinski upravljanih zemaljskih, vazduhoplovnih, morskih, čak i podvodnih platformi. Poslednji sukobi u Siriji, Libiji i Nagorno-Karabahu najbolja su potvrda koliki će značaj u budućim sukobima imati upravo ovaj segment ratne tehnike, kako sa aspekta daljeg unapređenja tih sistema, tako i sa aspekta odgovarajuće zaštite od njihovog dejstva.
Iako se čini da se trenutno najdalje otišlo u pogledu razvoja i upotrebe borbenih i neborbenih bespilotnih letelica, ništa manje po svom značaju ne zaostaje ni segment zemaljskih robotizovanih vozila, kao ni vozila koja se kreću iznad i ispod površine vode. Kontinuirano istraživanje u ovoj oblasti i nove tehnologije doprineli su daljem unapređenju takvih sistema i osigurali njihovu operativnu upotrebu u različitim vidovima i rodovima oružanih snaga armija širom sveta. Njihov značaj prepoznala je i Vojska Srbije uvodeći u sistem naoružanja i vojne opreme daljinski kontrolisanu besposadnu kopnenu borbenu platformu pod nazivom „miloš N”.
Prvi uspeh na polju tehnologije bespilotnih vozila postigao je naš naučnik Nikola Tesla, koji je daljinski, putem radio-talasa, upravljao sa dve makete brodova dužine oko 1,8 m. No, i pored postignutog uspeha, kada govorimo sa vojnog aspekta, u to vreme nijedna armija nije bila zainteresovana da razmatra niti da upotrebi „teleautomaton” platforme, kako ih je Tesla nazvao. Ipak, naš naučnik predvideo je već tada značaj daljinski upravljanih platformi, o čemu svedoči i jedan od zapisa u njegovom dnevniku iz 1898. godine, koji glasi: „Telautomatoni će na kraju biti proizvedeni, sposobni da se ponašaju kao da poseduju sopstvenu inteligenciju, a njihov nastup će stvoriti revoluciju”. Sa daljim razvojem nauke i tehnologije, naročito robotike, čini se da su Tesline prognoze sve bliže potpunom ispunjenju.
Iako je koncept robotike star više decenija, konkretniji pomaci u razvoju zemaljskih robotizovanih platformi namenjenih vojsci relativno su novijeg datuma. Prvi, istorijski zabeležen primer uspešnog daljinskog upravljanja jednom besposadnom platformom bio je The Wickersham Land Torpedo kojeg je kreirao i patentirao 1928. godine američki naučnik Elmer E. Wickersham. Nakon njega sličan događaj dogodio se u Japanu, gde je tridesetih godina prošlog veka japanski oficir, kapetan Nagajama (Nagayama), uspeo da pokrene i daljinski upravlja malim oklopnim guseničnim vozilom. No, usled ekonomske krize i početka Drugog svetskog rata, ovi koncepti bivaju zapostavljeni.
Ipak, prvo borbeno iskustvo jednom besposadnom platformom zabeležio je Sovjetski Savez u borbama sa Finskom tokom Zimskog rata. Sovjetski „teletenk” upisan je u ratnu istoriju Moskve, kao prva daljinski kontrolisana borbena platfrma (sa udaljenosti od oko 1,5 km) koja je mogla nositi mitraljez, bacač plamena i bombe. Sa druge strane, svega dve godine kasnije, Nemačka na osnovu francuskog dizajna, razvija svoju platformu pod nazivom „golijat”. Reč je o lakom tenku malih dimenzija na daljinsko upravljanje, koji je korišćen za prodiranje u redove neprijatelja, nakon čega je sledilo daljinsko aktiviranje eksploziva koji se nalazio smešten na platformi.
Međutum, konkretniji razvoj ovi sistemi doživljavaju tek u vremenima kulminacije Hladnog rata. Prekretnica u toj oblasti desila se zapravo krajem šezdesetih godina dvadesetog veka, kada je u odseku za naučna istraživanja Stanford univerziteta, zajedno sa odeljenjem za veštačku inteligenciju američke Agencije za napredna odbrambena istraživanja (DARPA) stvoren robot „Shakey”. Reč je o prvoj mobilnoj platformi, vozilu na točkovima, koja je bila opremljena pokretnom TV kamerom, ultrazvučnim daljinomerom i pratećim sklopom kontaktnih senzora, a komunikaciju i vezu sa glavnim računarom koji je bio zadužen za navigaciju i istraživanje ostvarivala je putem radio-talasa. Time je postavljen temelj budućeg razvoja besposadnih sistema u oružanim snagama.
Danas postoje daljinski upravljana robotizovana vozila kao platforme koje mogu da se kreću po različitim tipovima terena, u različitim okolnostima (danju, noću i u lošim vremenskim uslovima) sa osnovnom ulogom da vrlo efikasno obavljaju različite tipove zadataka, štedeći pri tome živote ljudi. Prvobitna namena koja se zasnivala na misijama patroliranja, nadzora i izviđanja (ali i identifikacije neprijatelja i neprijateljskih ciljeva u posebno rizičnom ili smrtonosnom okruženju), vrlo brzo je proširena i na borbene misije ali i zadatke iz segmenta logistike (posebno je značajna evakuacija ranjenika sa prve linije fronta).
Vojska Srbije i domaća odbrambena industrija prepoznali su značaj i potencijal ovih platformi, pa se interesovanje za razvoj ovih sistema javlja i kod domaćih inžinjera. Konkretni projekti i prve daljinski upravljane besposadne platforme vezane su, pre svega, za domaći Vojnotehnički institut. Iako je danas širom sveta poznat projekat pod nazivom „miloš N” koncepcijska rešenja u ovoj oblasti razvijana su skoro dve decenije unazad.
Prvi istraživački projekat bila je „milica”, a potom robotizovano vozilo na točkovima, koje je pomoću „robotizovane ruke” moglo da uklanja minsko-eksplozivne naprave sa uočene lokacije na bezbednu udaljenost. „Milica” je daljinski upravljan (bežični) modularni sistem na guseničnoj platformi, srednje veličine, preteča današnjem „milošu N”. Javnosti je prvi put predstavljena na sajmu naoružanja i vojne opreme „Partner 2009” i njena osnovna namena ogledala se u bliskoj protivoklopnoj borbi, pružanju zaštite tenkoprohodnih pravaca i taktičkom uništavanju utvrđenih objekata i drugih fortifikacija neprijatelja. Osim osnovne namene, „milica” se pokazala i kao vrlo efikasan sistem tokom operacija izviđanja, nadgledanja bojišta i zone dejstva ali i neposredne podrške specijalnim jedinicama vatrenim dejstvom sa različitih tipova i vrsta terena, u svim vremenskim uslovima i okolnostima, uključujući tu i urbanu sredinu i gusto naseljena mesta. Upravo će te karakteristike biti osnova za dalji razvoj i izradu „miloša N”.
Pomenute sposobnosti sistema, bilo je moguće ostvariti zahvaljujući činjenici da su inžinjeri koji su radili na razvoju ovog projekta na samom početku prepoznali značaj njegove modularnosti. Na taj način je prvi srpski gusenični robot svoju namenu i vrstu naoružanja menjao vrlo lako, u skladu sa modifikacijom integrisanog naoružanja koje je nosio.
Sistemom „milica” upravljalo se bežično uz mogućnost uvezivanja u komandno-informacioni sistem (KIS) višeg nivoa, što je omogućavalo upravljanje sa jednog komandnog mesta većim brojem istih ili različitih sistema. Osnovu je predstavljalo gusenično vozilo čije je telo bilo izrađeno od zavarenih čeličnih ploča, a pogonski točkovi nalazili su se na prednjoj strani vozila. Gusenice su bile metalne, sa dvoosovinskim člancima i nezavisnim sistemom oslanjanja sa torzionim elastičnim osloncima.
Kada je reč o segmentu naoružanja, primarno je na ovu platformu integrisana daljinski upravljana borbena stanica koja je sadržala dva lansera protivoklopnog raketnog sistema M-79 „osa” kalibra 90 mm (probojnost 400 mm pancirnog čelika) i osmatračko-nišansku kameru, koja se sastojala od dnevno-noćne IC kamere sa optičkim i elektronskim zumom. Pored toga, postojala je mogućnost integracije protivoklopnog raketnog sistema M-91 kalibra 120 mm (probojnost 800 mm pancirnog čelika) ali i druge vrste naoružanja.
Preteča „miloša N” kretala se u oba smera brzinom do 3 km/h, uspešno savladavajući uzdužni nagib do 30 stepeni, uz mogućnost okretanja sistema u mestu. Ukupna masa „milice” iznosila je oko 250 kg, dužina je bila 1.725 mm (1900 mm sa raketnim sistemom „osa”), širina 770 mm, a visina 475 mm (800 mm sa raketnim sistemom „osa”). Autonomija rada platforme bila je oko dva sata, a daljina udaljenosti od operatera oko 500 metara.
Kontrola robotizovanog vozila obavljala se putem komandno-upravljačkog pulta koji se sastojao od upravljačke konzole sa telekomunikacionim modulima i laptop računara koji služi za izbor načina rada i kontrolu kamere koja ima unapred definisane modove zuma. Zavisno od načina rada (vožnja, osmatranje ili nišanjenje) modovi zuma su podešeni na 100, 200 ili 300 m, a traženi mod se automatski dobija izborom opcije u okviru menija na prenosnom računaru.
Upravljanje robotizovanom platformom „milica” (vozilom), kao i borbenom sklopom, vrši se pomoću kontrolne konzole koja ima alfanumerički ekran na kome su prikazane funkcije i trenutni status. Kretanje po pravcu bilo je moguće podesiti na automatski mod, a kontinualno kretanje prekidalo se aktiviranjem komandne palice. Sistem pojedinačnog opaljivanja raketa vršio se izborom komandi (kombinacijom tastera) sa komandnog pulta.
Nakon uspešno završenih testova sa sistemom „milica” inžinjeri Vojnotehničkog instituta odlučili su da nastave sa daljim razvojem borbenih besposadnih robotizovanih zemaljskih platformi. Dobra polazna osnova „milice” bila je idealna za napredniju verziju sličnih gabarita i namena. Tako su prateći svetske trendove stručnjaci VTI i „Prve Petoletke - Namenska” iz Trstenika razvili daljinski kontrolisanu borbenu besposadnu zemaljsku platformu srednje veličine „miloš N” (naoružani), poznatiju kao „mali miloš”.
Njena primarna upotreba ogleda se pre svega u zaštiti ljudstva pružanjem neposredne vatrene podrške pešadiji i specijalnim jedinicama u onesposobljavanju i neutralisanju pojedinačnih i grupnih pešadijskih ciljeva na daljinama do 800 metara. Ova platforma pokazala se kao izuzetno precizno borbeno vozilo.
Radi što uspešnijeg izvršavanja postavljenih zadataka u okviru svoje primarne uloge, odlučeno je tokom projektovanja platforme da se borbeni segment zasniva na dva tipa naoružanja, odnosno dva podsistema naoružanja. Pomenuti domet po cilju do 800 m moguće je ostvariti dejstvom iz mitraljeza M-86 kalibra 7,62x54 mm i pratećeg borbenog kompleta od 500 metaka, a dejstvo po ciljevima na daljinama do 350 m revolverskim bacačem granata kalibra 40x46 mm i borbenim kompletom od šest granata.
Posebna pažnja tokom konstruisanja platforme usmerena je i na autonomiju rada i komunikaciju sa operaterom. Prema projektovanom planu, domet u kom „miloš” može da održi komunikaciju sa komandnim mestom, odnosno komandno-logističkim vozilom iznosi oko dva kilometra, dok je pomenuta autonomija rada platforme oko 90 minuta. Sistemom se takođe može upravljati i pomoću prenosnog računarskog bloka, a savremen sistem komunikacije osigurava pouzdanu eksploataciju platforme u uslovima jakog elektronskog ometanja, u urbanoj sredini i u uslovima smanjene optičke vidljivosti. Ove mogućnosti ostvarene su pre svega zahvaljujući integraciji savremenog optoelektronskog sistema sa dnevnom i termovizijskom kamerom promenljivog zuma i laserskim daljinomerom, a sve to integrisano je sa sistemom za upravljanje vatrom koji na osnovu izmerene udaljenosti do cilja i izabranog podsistema oružja može automatski da zauzme potrebne elemente za gađanje.
Uz sve navedeno, taktička prednost u odnosu na druge platforme iz iste kategorije ogleda se u činjenici da može da prođe kroz vrata standardne širine (80 cm) i da se penje uz stepenište, što se direktno odražava na njenu versatilnost, odnosno pruža mogućnost kretanja i izvršavanja zadataka unutar različitih tipova objekata. Nivo balističke zaštite omogućava „malom milošu” otpornost na dejstvo oružja kalibra 5,56 i 7,62 milimetra.
Na kraju, posebno značajan segment ogleda se u pružanju zaštite sopstvenih trupa, odnosno operatera. Naime, imajući u vidu da je domet koji „mali miloš” može da održi od komandnog vozila ili prenosnog komandnog računara, oko dva kilometra, i da posedije mitraljez koji može uspešno dejstvovati po cilju na daljinama do 800 m, to znači da se neposredni rukovalac platforme nalazi na udaljenosti od oko 2,8 kilometara od linije vatre i dejstva ovog sistema.
Kada je reč o budućoj perspektivi „miloša N”, njegov razvoj će se kretati u dva pravca. Prvi se odnosi na dalji razvoj i unapređenje te platforme, pre svega u pogledu povećanja njene efikasnosti i pouzdanosti integrisanih podsistema, ali i u pogledu proširenja namene i zadataka u kojima se može primenjivati. Predviđen je razvoj i unapređene borbene stanice na koju će pored postojećeg oružanog podsistema biti integrisan i raketni podsistem sa dve rakete „zolja”. Treutno su u toku ispitivanja logističko-transportne varijante platforme pod nazivom „miloš L” (logistički), koja će se, osim standardnih logističkih zahteva za isporukom zaliha do prvih linija borbe (municije, hrane, vode i sanitetskog materijala), koristiti i za evakuaciju ranjenih vojnika sa linije borbenih dejstava.
Takođe, očekuje se da će predstojeći period doneti i planirane modifikacije u pogledu integracije oružja većeg kalibra, čime bi ovaj sistem dobio mogućnst upotrebe i u protivoklopnoj borbi. Na kraju, u završnom segmentu usavršavanja i opremanja dodatnim podsistemima, „mali miloš” bi trebalo da poseduje i mogućnost potpuno automatizovanog kretanja, prepoznavanja i izbegavanja prepreka i povratka u početni položaj, kao i sposobnost autonomnog kretanja, odnosno praćenja sopstvenih trupa tokom njihovog kretanja bez dodatne kontrole operatera. Uz to, trenutno je u fazi testiranja i novi baterijski blok koji bi trebalo dodatno da produži autonomiju rada i ubrza kretanje ovog borbenog sistema.
Drugi pravac razvoja odnosi se pre svega na izvozni potencijal i svetska tržišta. Domaća daljinski kontrolisana borbena besposadna zemaljska platforma, koja je nedavno uvedena u naše oružane snage, više puta je predstavljana domaćoj i svetskoj javnosti. Poslednja demnostracija njenih sposobnosti i kapaciteta izvršena je tokom združene taktičke vežbe sa bojevim gađanjem „Sadejstvo 2020” na privremenom poligonu Pešterskoj visoravni, pa se sada opravdano očekuju i dalji koraci u njenom razvoju.
Međutim, najznačajniji pokazatelji sposobnosti „miloša N” čini se da dolaze sa prošlogodišnjeg sajma IDEX održanog u Abu Dabiju, gde su u uslovima izuzetno visokih spoljnih temperatura postignuti izuzetni rezultati. Zbog toga ne treba da čudi što se beleži sve veće interesovanje za ovu platformu, praćeno matricom odnosa efikasnost-cena-kvalitet. Sve to razlog je da se pored pomenutog daljeg unapređenja srpskog robotizovanog vozila, opravdano može očekivati i povećan rast tražnje na svetskom tržištu.
Tekst je objavljen u januarskom broju magazina „Odbrana”
Idi nazad
