DONIRAJ
ANALIZE
AKTIVNOSTI
MULTIMEDIJA
O NAMA
Interaktivna mapa
Mega Menu Link
Account options
My AccountMy OrdersSupport
Connect with us

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Amerike Azija Bliski istok i afrika Naoružanje i vojna oprema

Aktivnosti

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Publikacije Projekti Vesti

Multimedija

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Reportaže Galerija Podkast (u izradi)

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.

O CeGIT Naš tim U medijima Statut Kontakt

Aktivnosti

Naša vizija je savremeno, stabilno, sigurno i bezbedno društvo.

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Multimedija

Video i foto materijal sa događaja koje pratimo.

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.
Idi nazad

Jermenija i Azerbejdžan: Otapanje zamrznutog konflikta

Zamrznuti konflikt oko teritorije Nagorno Karabah ponovo je ušao u fazu otopljavanja. U planinama Južnog Kavkaza, na mestu gde se sreću Evropa i Azija, 27. septembra izbio je sukob između Jermenije i Azerbejdžana koji po svom obimu nije viđen od 1994. godine.

Za razliku od pomenutog pre 30 godina, ovaj konflikt karakterističan je po tome što direktnih borbi u kojima dominira lako pešadijsko naoružanje praktično da nema. U vazduhu dominiraju bespilotne letelice (BPL), a na zemlji artiljerija i oklopna vozila zajedno sa tenkovima, koji najčešće stradaju od malokalibarskih projektila sa BPL, ili protivoklopnih vođenih raketa još iz sovjetskog vremena.

Jermenska haubica D30 u trenutku dejstva (foto: MO Jermenije)

Tako već punih mesec dana, a sve je na početku izgledalo da će se završiti razmenom vatre u trajanju od nekoliko sati. Za to vreme propala su dva pokušaja primirja, posredovana prvi put Rusijom i drugi put Francuskom, članicama Minsk grupe još iz perioda 90ih. Posredstvom SAD dogovoreno je treće primirje 25. oktobra, čija je sudbina, takođe, neizvesna jer je do sada već nekoliko puta prekršeno. Ove zemlje uspele su te 1994. godine da reše šestogodišnji rat, međutim sada im to ne polazi za rukom ili ipak ne postoji dovoljno volje i interesa za njegovo okončanje.

Seme aktuelnog sukoba

Koreni međusobnih sporenja oko etnički heterogene enklave Nagorno Krabah sežu više od 100 godina. Još davne 1914. godine ova teritorija u sastavu nekadašnjeg Osmanskog carstva našla se između dve vatre - Ruskog i Osmanskog carstva. Završetkom Prvog svetskog rata uspostavljaju se nove države - Jermenija i Azerbejdžan - koje ulaze u međusobni sukob, bez izgleda da ijedna strana odnese prevagu. Kolaps na frontu iskoristili su boljševici koji su upali na Kavkaz i pripojili današnji Azerbejdžan i Jermeniju Sovjetskom Savezu.

Seme sukoba posejano je kada je automna oblast Nagorno Karabah, tada u teritorijalnom sastavu Jermenije, dodeljena Azerbejdžanu, najverovatnije radi uspostavljanja boljih odnosa sa Turskom, koja je zbog svog strateškog položaja bila izrazito interesantna ne samo samo Sovjetskom Savezu, već i Zapadu, što će se kasnije videti kroz pristupanje Turske NATO savezu.

Do kraja 80ih godine prošlog veka situacija je bila relativno stabilna. Međutim, sve izraženije slabljenje SSSR odnosno centralne vlasti u Moskvi probudiće nacionalne aspiracije na obe strane, što će biti uvod u rat koji je otpočeo u februaru 1988. godine. Etnički i teritorijalni sukob prerastao je u totalni rat, što je rezultiralo samoproglašenjem Republike Arcah krajem 1991. godine. Ni tada, ni godinama kasnije, nju neće priznati ni Jermenija, njena glavna potpora od samog početka.

Posredstvom Moskve 1994. godine potpisano je primirje, ostavljajući Karabah i teritorije oko ove enklave u rukama malo manje od 150.000 etničkih Jermena. Sa obe strane usledila su masovna raseljavanja koja su dostigla cifru od milion stanovnika.

Položaj Nagorno Karabah

Iz tog rata Azerbejdžan je de facto izašao kao gubitnik. Ne samo da je tada izgubljena teritorija Nagorno Karabah, već sa njom i neka mesta van te enklave. Od tada, vlasti u Bakuu počele su da ulažu značajan deo svog budžeta, nabavljajući naoružanje iz mnogih zemalja poput Rusije, Turske, Izraela i Belorusije.

Njihovo izdvajanje godinama je veće od jermenskog, iako po BDP statistike kažu da obe zemlje za odbranu ulažu 5% svog budžeta. Pored intenzivnog naoružavanja, malo šta je urađeno u pravcu diplomatskog rešavanja višedecenijskog spora. Povremeni susreti između predsednika Azerbejdžana i Jermenije nisu pomogli da se potpiše mir. Mnogo uspešnija nije bila ni Minsk grupa koju čine SAD, Francuska i Rusija.

Inicijator sukoba

Trenutni sukob dolazi u trenutku kada se obe zemlje na svojim teritorijama bore sa novim talasom pandemije koronavirusa. Pandemija ne samo da ih je zdravstveno uzdrmala već i ekonomski oslabila. Koronavirus je ionako tešku ekonomsku situaciju u Jermeniji učinio još težom, dok je Azerbejdžan kao zemlja bogata energetskim resursima, posledice najviše osetio rekordnim padom cene nafte.

Zbog toga, postavlja se pitanje, zašto je ovaj sukob usledio upravo sada i kome bi on mogao da bude najviše u interesu. Nejasno je i ko ga je započeo. Obe strane optužuju jedna drugu za početak sukoba. Na terenu i u medijskom prostoru vodi se propagandni rat koji onemogućava da se dođe do objektivnih informacija.

Godinama unazad odnos snaga u geopolitičkom smislu bio je relativno izbalansiran, ali se činilo da je Azerbejdžan spremniji za neki novi sukob na vojnom i ekonomskom planu. Takođe, nezadovoljstvo kod Azera bilo je izrazitije zbog odbijanja vlasti da učini nešto konkretnije u pogledu povratka izgubljenih teritorija.

Neposredno pred trenutne sukobe, Jerevan je optužio Azerbejdžan da se sprema za rat. Nakon četvorodnevnih borbi u julu Azerbejdžan i Turska održale su i veliku vojnu vežbu koja je, takođe, ukazivala da se ova zemlja sprema da posle 30 godina proba da učini nešto po teritorijalnom pitanju.

Sa sigurnošću se ne može reći ko je prvi započeo, ali je veća verovatnoća da je Azerbejdžan po nagovoru Turske bio taj koji je ispalio prvu granatu. Vetar u leđa je možda bilo i obećanje Turske da će vojno pomoći kroz slanje sirijskih džihadista na front, što je na kraju i učinila.

Taktika iscrpljivanja

U prvim danima borbe izgledalo je da Jermeni u Nagorno Karabahu nanose ozbiljne gubitke azerbejdžanskoj strani. Međutim, sve intenzivnije uključivanje naoružanih bespilotnih letelica i takozvanih dronova „samoubica” počelo je da menja sliku na terenu. Na severoistoku Azerbejdžan je uspeo da osvoji Tališ, nakon čega je usledila koncentracija ofanzive na jug.

Pod konstantim napadima iz vazduha, u kojima je uništena značajna količina tehnike, u kratkom roku došlo je do pucanja jermenske odbrane i zaplene velike količine tehnike od strane Azerbejžana. U toj ofanzivi osvojeni su Fuzuli, Hadrut, Džabrajil, Zangelan i praktično se na samom jugu izašlo na tromeđu enklave Nagorno Karabah, Jermenije i Irana.

Evidentno je da obe strane u sukobu primenjuju taktiku iscrpljivanja, koja je do sada odnela po nekim procena oko 5.000 zivota. U ovom momentu čini se da je Jermenija nešto iscrpljenija, pa je najveće pitanje kako će odgovoriti na prilično uspešnu ofanzivu Azerbjedžana duž južnog dela enklave. Na stolu je ne tako puno opcija – ili će se odlučiti za kontraofanzivu u pokušaju da povrati izgubljeno ili će ipak sesti za pregovorački sto nakon pretrpljenih gubitaka u toj oblasti.

Dejstvo jermenske artiljerije (foto: MO Jermenije)

Čini se da će ključnu ulogu o sudbini ovog sukoba imati neki jači igrači poput Rusije, kojoj je Kavkaz sfera uticaja, a u prilog tome najbolje govore dve vojne baze u Jermeniji sa oko 5.000 vojnika. Ona godinama ima dobre odnose sa obe zaraćene zemlje, što se oslikava kroz decenijsku prodaju naoružanja obema stranama.

Preko 80% azerbejdžanskog naoružanja upravo je poreklom iz Rusije, dok je u slučaju Jermenije to skoro stoprocentno. Zbog svojih interesa Moskva nije toliki kritičar Azerbejdžana, vidno birajući reči prilikom izjava. To na drugoj strani nije slučaj sa Turskom koja je otvoreno i nedvosmisleno stala na stranu Azerbejdžana, makar u tom političkom smislu.

Neizvestan kra

Rusiji odgovora zamrznuti konflikt, ne samo zbog prodaje naoružanja, već i zbog toga što joj takva nerešena situacija omogućava veći utcaj u Južnom Kavkazu. Imajući to u vidu ovaj konflikt trajaće onoliko koliko to bude odgovaralo pre svega Rusiji koja ima ne samo najveći uticaj na Kavkazu, već i unutar takozvane Minsk grupe za rešavanja sukoba oko Nagorno Karabaha.

Posredstvom ove grupe sukobi će u nekom momentu utihnuti, a konflikt ponovo postati zamrznut – bez trajnog rešenja. Vojno rešenje, makar u ovom momentu, ne može biti opcija, jer Azerbejdžan nije u stanju da povrati čitav Nagorno Karabah, koji je po međunarodnom pravu i Ujedinjenim nacijama u njegovom sastavu.

Stanje u Nagorno Karabahu na dan 23.10.2020. Plava: teritorija pod kontrolom Azerbejdžana. Crvena: teritorija pod kontrolom takozvane Republike Arcah

Najveće pitanje koje ostaje jeste sudbina teritorija koje se u ovom momentu nalaze u rukama Azera. Ukoliko bi došlo do prekida vatre i zadržavanja osvojenih mesta, takvo primirje ne bi ni u kom slučaju bilo održivo, jer bi nesumnjivo dolazilo do svakodnevnih razmena vatre između azerbejdžanskih vojnika i snaga Republike Arcah, koji bi dobijali potporu iz Jerevana.

Imajući to u vidu Jermenija bi mogla pokušati da izvede kontraofanzivu i tako vrati stanje na terenu od pre 27. septembra. Odluka u tom pravcu zavisiće najpre od odluke Rusije, ali i spremnosti Jermenije da to sprovede u delo.

Saša Radomirović

Diplomirao na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu, na katedri za Politikologiju. Veliku pažnju posvetio je izučavanju vojno-političkih prilika u svetu, sa posebnim osvrtom na Bliski istok. U proteklim godinama napisao je veliki broj analiza i stručnih članaka. Bavio se pitanjem vojne neutralnosti Republike Srbije i koautor je istoimene studije. U njegovim radovima značajna pažnja usmerena je na proučavanje naoružanja i vojne opereme u svetu. Prisustvovao je brojnim naučnim konferencijama i tribinama posvećenim aktuelnim pitanjima međunarodne bezbednosti. Aktivno je uzimao učešće na panelima koji su se bavili međureligijskim dijalogom na prostoru Balkana. Svoje stečeno znanje imao je prilike da primeni angažovanjem unutar civilnog sektora. Govori engleski i nemački.
Diplomirao na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu, na katedri za Politikologiju. Veliku pažnju posvetio je izučavanju vojno-političkih prilika u svetu, sa posebnim osvrtom na Bliski istok. U proteklim godinama napisao je veliki broj analiza i stručnih članaka. Bavio se pitanjem vojne neutralnosti Republike Srbije i koautor je istoimene studije. U njegovim radovima značajna pažnja usmerena je na proučavanje naoružanja i vojne opereme u svetu. Prisustvovao je brojnim naučnim konferencijama i tribinama posvećenim aktuelnim pitanjima međunarodne bezbednosti. Aktivno je uzimao učešće na panelima koji su se bavili međureligijskim dijalogom na prostoru Balkana. Svoje stečeno znanje imao je prilike da primeni angažovanjem unutar civilnog sektora. Govori engleski i nemački.

Najnovije