Zamrznuti sukobi, koji se javljaju u regionima koji nisu pod kontrolom centralnih vlasti, već pod upravom separatističkih pokreta, predstavljaju veliki bezbednosni izazov pojedinim bivšim sovjetskim republikama. Zbog nedostatka nenasilnih, kompromisnih i konačnih rešenja, ovi konflikti osuđeni su da ostanu nerešeni, što rezultira ne samo oslabljenim položajem centralnih vlasti, već omogućava širenje uticaja spoljnih faktora zainteresovanih za kontrolu regiona. Prirodno, na postsovjetskom prostoru, kao ključni igrač nameće se Ruska Federacija koja, boreći se da proširi svoj uticaj, vrlo često deluje kao destabilizirajući faktor. Pored četiri zamrznuta konflikta na postsovjetskoj teritoriji (Pridnjestrovlje, odnosno Transnistrija u Moladaviji, Abhazija i Južna Osetija u Gruziji i Nagorno-Karabah u Azerbejdžanu), koje je Ruska Federacija instrumentalizovala da bi održala svoj uticaj na ovom prostoru, sukob u istočnoj Ukrajini ima mnoštvo sličnih odlika.
Ovi zamrznuti separatistički sukobi na postsovjetskom prostoru svoje korene imaju u odlukama o teritorijalnoj organizaciji sovjetske države donesenim pre raspada SSSR-a, gde su unutrašnje granice imale čisto teorijski značaj, ali su postale stvarni problemi nastankom petnaest nezavisnih država posle kraha Sovjetskog Saveza 1991. godine. Nakon dolaska Vladimira Putina na vlast 2000. godine, ruska spoljna politika se fokusirala na zadržavanje bivših sovjetskih republika u sferi uticaja Kremlja i sprečavanju njihovog približavanja zapadnim organizacijama.
Ovi konflikti predstavljaju zapravo unutrašnje sukobe sa istorijskom pozadinom vezanom za etničku pripadnost, identitet ili političku kontrolu koji su, u nekom trenutku, kulminirali u vojne konfrontacije. Nasilno sukobljavanje oko secesije praćeno je uspostavljanjem kvazi država koje ni međunarodna zajednica, a ni matične zemlje ne priznaju što je dovelo sukobljene strane u „pat poziciju“. Sukobi su na taj način zamrznuti i za njih ne postoji očigledno rešenje koje bi sve uključene strane mogle prihvatiti. Kroz analizu ova četiri konflikta jasno je da Rusija ima uspostavljen šablon koji koristi na tim teritorijama da bi zadržala ove bivše sovjetske republike u sferu svog uticaja, a sličan obrazac uočljiv je i u Ukrajini.
Zamrznuti sukobi kao spoljnopolitičko sredstvo
U slučaju Pridnjestrovlja, Rusiji je u interesu da ovaj konflikt ostane zamrznut jer bi priznavanjem nezavisnosti Pridnjestrovske Moldavske Republike, ili aneksijom tog regiona, izgubila u potpunosti politički uticaj u Moldaviji. Sukob oko Pridnjestrovlja predstavlja Moskvi važno sredstvo za vršenje političkog pritiska na Kišinjev. Pored toga, ovaj konflikt služi kao kamen spoticanja ideji ujedinjenja Moldavije sa Rumunijom koja je članica i NATO saveza i Evropske unije. Ruska Federacija iskoristila je separatističke strasti u ovom regionu kao izgovor da smesti svoje mirovnjake u Pridnjestrovlje 1992. godine. Iako se 1999. godine na samitu OEBS-a u Istanbulu obavezala da povuče svoju vojsku, ruske trupe su tamo i dalje prisutne uprkos kritikama moldavskih zvaničnika, zapadnih sila i Ujedinjenih nacija koji smatraju prisustvo mirovnjaka nepotrebnim.
Na veoma sličan način Rusija koristi separatističke struje u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Nakon gruzijske revolucije 2003. godine nova vlast preorijentisala je svoju spoljnu politiku ka Zapadu, pokušavajući da se otrgne od ruskog uticaja. Tenzije između gruzijskih i ruskih vlasti kulminirale su ratom u avgustu 2008. godine što je dovelo do ruske vojne okupacije Abhazije i Južne Osetije, a iste godine Kremlj je priznao njihovu nezavisnost. Ruska okupacija usledila je kao odgovor na raniju deklaraciju Severnoatlantske alijanse na samitu u Bukureštu u aprilu 2008. godine kada su Gruzija i Ukrajina dobile poziv da se pridruže Alijansi.
Zemlje NATO-a, OEBS-a i države Evropskog saveta osudile su rusko priznanje nezavisnosti zbog „kršenja teritorijalnog integriteta i međunarodnog prava“, dok je gruzijska vlada nekoliko puta nudila značajnu autonomiju ovim regionima, ali i Abhazija i Južna Osetija odbijaju bilo kakav oblik zajednice sa Gruzijom, tako da i ovi sukobi ostaju nerešeni. Danas Rusija i dalje održava snažan politički i vojni uticaj nad separatističkom vlašću i na taj način ometa demokratski napredak Gruzije i njen ulazak u zapadne institucije.
Rusija je sličan obrazac podržavanja separatističkih pokreta u cilju narušavanja teritorijalnog integriteta, ometanja demokratskih reformi i zaustaviljanja integracija u EU i NATO, počela da primenjuje i u Ukrajini posle pada predsednika Janukoviča. Nakon revolucije 2014. godine, Ukrajinu je zahvatio talas protesta pro-ruskih separatističkih grupa, koje otvoreno podržava Moskva. Ove demonstracije, koje su usledile nakon aneksije Krima, prerasle su u oružani sukob između ukrajinske vlade i separatističkih snaga samoproglašene Donjecke Narodne Republike i Luganske Narodne Republike. Iako su početni protesti u velikoj meri bili izrazi nezadovoljstva novom ukrajinskom vladom, Rusija ih je iskoristila za pokretanje političke i vojne kampanje protiv Ukrajine.
I pored toga što postoje sličnosti između sukoba u Moldaviji, Gruziji i situacije u Ukrajini, gde su dve nepriznate republike preuzele de facto kontrolu nad oblastima na istoku zemlje, ovaj sukob se još uvek ne smatra zamrznutim. Razlog za to je činjenica da je više puta došlo kršenja dogovora o prekidu vatre, te da se situacija u poslednje vreme dodatno zaoštrava. Međutim, postoji velika šansa da i ovaj sukob ostane nerešen jer je evidentno da je cilj Moskve da nastavi da podržava pomenute samoproglašene republike i ponovi moldavski scenario (Pridnjestrovlje).
Pojava ovih sukoba na teritoriji bivših sovjetskih republika predstavlja ozbiljan izazov za njihov suverenitet, ali istovremeno omogućava oportunističkoj Rusiji ne samo da ometa napredak i reforme u ovim zemljama, već i da uspostavi „privremeno“ (a ispostaviće se trajno) vojno prisustvo. Dakle, zamrzavanje sukoba znatno je poboljšalo mogućnost Rusije da utiče, manipuliše i kontroliše regionalni razvoj, direktno ili indirektno. U tom smislu, odlaganje rešavanja ovih sporova čini se da predstavlja veoma povoljan ishod za Moskvu, jer na taj način ne samo da obezbeđuje prostor oko svoje teritorije koju smatra isključivom zonom uticaja i interesa, već sprečava i dalje širenje NATO saveza i Evropske unije.
Imajući to u vidu, nije slučajno što je Rusija odabrala da podržava separatiste na teritoriji najperspektivnijih demokratskih reformatora sa postsvojetskog prostora, koji svi aktivno teže bližim odnosima upravo sa EU i NATO – Gruzija, Moldavija i Ukrajina. Iako su se prvobitni konflikti pojavili početkom devedesetih, kriza u Ukrajini i nedavno rasplamsavanje sukoba u Nagorno-Karabahu jasno ukazuju na nameru Rusije da nastavi da koristi zamrznute konflikte kao sredstvo za mešanje u politiku svojih suseda.
Da li su ruske vojne baze zaista privremene?
Kada je u pitanju prošlogodišnji rat oko teritorije Nagorno-Karabah, Rusija se nije direktno mešala u konflikt iako ima vojnu bazu u Jermeniji i obe zemlje su članice ODKB-a. Ruska Federacija već godinama ima razvijenu saradnju i sa Jermenijom i Azerbejdžanom što se jasno vidi kroz prodaju naoružanja obema stranama. Zvanična Moskva je upravo zbog toga pažljivo birala svoje reči i nije kritikovala Azerbejdžan, te je jasno da joj zamrznut konflikt odgovara, ne samo zbog ekonomskih interesa, već zato što tako zadržava veći politički uticaj u Južnom Kavkazu. Zbog toga ne treba da čudi što je tek pred kraj krvavog rata Rusija uskočila kao mirotvorac, potpisujući sa Azerbejdžanom i Jermenijom trilateralni sporazum o primirju. Taj sporazum je omogućio Rusiji da rasporedi svoje mirovnjake duž linija fronta u Nagorno-Karabahu na period od pet godina. No, uzimajući u obzir da se na drugim postsovjetskim teritorijama njihovo „privremeno“ prisustvo pretvorilo u permanentno, velika je verovatnoća da će ruske snage na teritoriji Azerbejdžana da se zadrže mnogo duže.
Sa druge strane, iako nema direktne veze sa postsovjetskim prostorom, problem "zamrznutog konflikta" zauzima posebno mesto u bezbednosnoj, političkoj, pa i diplomatskoj poziciji Srbije. Izazovi koji se tiču budućeg statusa Kosova i Metohije, prisustvo KFOR-a i njihovih baza, kao i NATO okruženje, čini se da su rezultirali odgovorom Moskve u vidu formiranja Srpsko-ruskog humanitarnog centara (SRHC) u Nišu i najavom otvaranja ruskog Predstavništva Ministarstva odbrane Ruske Federacije pri srpskom Ministarstvu odbrane.
Humanitarni centar otvoren je 2012. godine s ciljem da rusko osoblje, sa svojim kolegama iz Srbije, pomaže u slučaju elementarnih nepogoda i drugih vanrednih situacija u zemlji. Međutim, u javnosti se prethodnih par godina postavljalo pitanje, ako je Centar usmeren isključivo na humanitarne aktivnosti, zašto ruska strana zahteva da se osoblju u Nišu prizna diplomatski status? Na primedbe Zapada da je oformljen za špijunažu ili kao prva faza u razvoju buduće vojne baze – koje, kao što je već pomenuto, nisu privremene – ruska strana negira ove navode i insistira da je delanje Centra isključivo humanitarnog karaktera.
Interesantna je i činjenica da Centar nije otvoren u Beogradu, već na jugu zemlje, u Nišu koji je relativno blizu Kosova što bi, ukoliko ovo jeste osnova za vojnu bazu, starteški veoma koristilo Moskvi. S obzirom na to da je nerešeno kosovsko pitanje najozbiljnija prepreka integraciji Srbije u zapadne institucije, ne treba da čudi što Ruska Federacija, suptilnije nego u gore pomenutim sukobima, nastoji da održi status kvo. Dakle, Kremlj očigledno teži instrumentalizaciji zamrznutih sukoba i van postsovjetske teritorije, ciljajući najverovatnije na preslikavanje matrice konflikta Moldavije i Pridnjestrovlja ili čak sukoba oko teritorije Nagorno-Karabah.
Što se tiče predstavništva Ministarstva odbrane Rusije, iako je običaj da se organizuje zajednička konferencija da bi se objavili detalji ovakvih dogovora između zemalja, javnost je za predstavništvo saznala tek kada je Rusija objavila dokument kojim potvrđuje da će biti otvoreno. Iako je objavljeno da je cilj osnivanja pružanje podrške i brže rešavanje pitanja u vezi sa vojno-tehničkom pomoći, vojnom i vojno-tehničkom saradnjom i da će osoblje imati diplomatski status, do danas su srpskoj javnosti nepoznati detalji ovog projekta. Čini se da je ovo način da Rusija oformi novo uporište koje bi moglo da deluje na prostoru Zapadnog Balkana – uporište koje bi neminovno negativno uticalo na buduće odnose Srbije i zapadnih sila.
Idi nazad
