Pre nešto više od 25 godina, u vazduhoplovnoj bazi Rajt Peterson u Dejtonu (SAD), održana je konferencija nakon koje je postignut Opšti okvirni mirovni sporazum, kojim je okončan trogodišnji rat na prostoru Bosne i Hercegovine. Potpisan u decembru 1995. godine, Dejtonski sporazum doneo je mir i stabilnost u regionu ali i kontinuiranu raspravu o njegovoj daljoj sudbini i eventualnoj reviziji.
Njegov glavni cilj bio je uspostavljanje mira među zaraćenim stranama, dok je sekundarni cilj bio postavljanje osnove za izgradnju nove države. Iako je predviđeno da se vremenom uspostavljeno stanje prevaziđe usvajanjem novog Ustava u skladu sa situacijom u zemlji, 25 godina nakon tog događaja Dejtonski sporazum je i dalje aktuelna tema kako u Bosni i Hercegovini, tako i na međunarodnoj sceni. Glavno pitanje na dnevnom redu jeste revizija ovog Sporazuma, odnosno da li će do nje doći i ukoliko dođe u kom će se smeru ona odvijati?
Kao što je već rečeno, Dejtonskim sporazumom postignut je mir, ali je postavljen i temelj za izgradnju moderne demokratske države. Bosna i Hercegovina je ovim Sporazumom opisana kao multikonfesionalna i multietnička država podeljena na dva ravnopravna entiteta u okviru kojih žive tri konstitutivna naroda.
Sam Dejtonski sporazum baziran je na 11 Aneksa kao i pratećih dokumenata kojima su pored vojnog sporazuma i regionalne stabilizacije (Aneks 1-A i Aneks 1-B), regulisana i pitanja granične podele teritorije (Aneks 2), izbora (Aneks 3), ustava (koji je prihvaćen kao zvanični Ustav BiH, koji je i danas na snazi u okviru Aneksa 4), arbitraže (Aneks 5), ljudskih prava (Aneks 6), izbeglica i raseljenih lica (Aneks 7), Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika (Aneks 8), javnih preduzeća (Aneks 9), civilne implementacije (Aneks 10) i međunarodnih policijskih snaga (Aneks 11).
Nakon sklapanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, tada prisutne snage UNPROFOR zamenjene su snagama IFOR (Međunarodnim snagama za sprovođenje) koje su se sastojale od snaga država članica NATO i partnerskih zemalja, pod komandom Severnoatlantskog saveza. Kao osnovna obaveza, u okviru jednogodišnje misije IFOR, bilo je održavanje postignutog mira nakon sklapanja Sporazuma i ispravljanje propusta UNPROFOR. Same snage bile su podeljene na tri sektora: jugoistočni (sa centrom u Mostaru), jugozapadni (sa centrom u Banjaluci) i severni (sa centrom u Tuzli).
Nakon misije IFOR, pomenute obaveze preuzimaju pripadnici misije SFOR (Snage za stabilizaciju) čija je osnovna uloga bila nastavak održavanja mira koji je uspostavljen potpisanim Sporazumom. SFOR je delovao pod službenim nazivom „Operacija zajednička straža” (Operation Joint Guard), od 21. decembra 1996. do 19. juna 1998. godine, kao i pod nazivom „Operacija zajedničko kovanje” (Operation Joint Forge) u periodu od 20. juna 1998. do 2. decembra 2004. godine. Nakon tog perioda, mandat je preuzela Evropska unija u okviru misije EUFOR Althea.
Paralelno sa prisustvom pomenutih misija na terenu, međunarodna zajednica nastojala je i da reši pitanje unutrašnjeg uređenja države. Formulisanjem Aneksa 4 Dejtonskog sporazuma definisan je Ustav Bosne i Hercegovine na osnovu koga su uspostavljene nadležnosti države i entiteta. U skladu sa tim, nosilac zakonodavne vlasti na državnom nivou je Parlamentarna skupština, koja se sastoji iz Doma naroda i Predstavničkog doma, dok je izvršna vlast podeljena između tročlanog Predsedništva BiH i Veća ministara. Kritičari i zagovornici revizije Dejtonskog sporazuma, najčešće kao argument koriste ovako koncipiranu podelu vlasti jer samo postojanje mogućnosti da se pojedini predlozi ili odluke okarakterišu kao „protivni interesu po jedan od konstitutivnih naroda”, direktno odražava na stepen efikasnosti rada pomenutih organa.
Još jedan nedostatak Sporazuma oličen je i u nepotpunom regulisanju sudske vlasti u okviru koje Ustav jedino prepoznaje Ustavni sud Bosne i Hercegovine, koji predstavlja samostalno i nezavisno sudsko telo specifičnih nadležnosti. U suprotnosti sa Dejtonskim sporazumom, kojim se garantuje postojanje entitetskih oružanih snaga, bila je i reforma sektora odbrane i formiranje Oružanih snaga Bosne i Hercegovine 1. januara 2006. godine. Oružane snage BiH nastale su objedinjavanjem tadašnje Vojske Republike Srpske i Vojske Federacije Bosne i Hercegovine u jedinstvenu armiju, a prethodila joj je odluka Visokog predstavnika o ukidanju entitetskih oružanih snaga s kraja 2005. godine, što je kasnije potvrdilo i tročlano Predsedništvo. Ova odluka i danas izaziva velike diskusije, jer se u jednom delu javnosti tumači kao korak u stvaranju unitarne države, ali i kao način slabljenja entiteta i preventivnog delovanja u slučaju odmrzavanja konflikta.
Do kršenja Dejtona došlo bi i odlukom o ujedinjenju Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske i Ministarstva unutrašnjih poslova Federacije Bosne i Hercegovine iz 2007. godine. Vlasti Republike Srpske od samog početka su se protivile ovoj odluci uz konstataciju da je protivna Sporazumu (kao što je bio slučaj i sa oružanim snagama), pa do njene realizacije nikada nije ni došlo. U svojoj osnovi, Dejtonski sporazum garantuje postojanje entitetskih ministarstava unutrašnjih poslova, pa je kao kompromisno rešenje ipak uvedena „Direkcija za koordinaciju policijskih tijela” dva entiteta.
Ostatak obaveštajno-bezbednosnog sistema Bosne i Hercegovine, predviđen je da se reguliše na nivou entiteta. Međutim, pod patronatom međunarodne zajednice osnovane su i određene institucije na državnom nivou, kao što su Obaveštajno-sigurnosna agencija i Agencija za informacije i zaštitu BiH. No, slično kao i u slučaju Suda BiH, zbog određenih praznina u Dejtonskom sporazumu, često se i njihovo osnivanje dovodi u pitanje.
Još jedna sporna tačaka jeste funkcija Visokog predstavnika definisana Aneksom 11, čije su nadležnosti vezane za civilnu implementaciju Sporazuma i njegovo unapređenje. Ovo pitanje se naročito aktuelizovalo nakon sastanka u Bonu 1997. godine, kada je bonskim ovlašćenjima došlo do proširenja nadležnosti Visokog predstavnika u BiH.
Od nastanka funkcije do danas, Visoki predstavnik bio je predmet brojnih kritika, prvenstveno od strane Republike Srpske. Razlog za to jesu njegove odluke koje su u mnogim slučajevima donesene van njegove jurisdikcije (od započinjanja reforme sektora odbrane, zabrane referenduma pa do zabrane rada pojedinim funkcionerima). Odluke su bile ili u vidu zakona ili su kasnije potvrđene kao zakoni od strane nadležnih organa. Zloupotreba nadležnosti dovela je u pitanje opstanak ovog organa, ali i pored mnogih žalbi on je i dalje u funkciji. Uz njega formirano je i Veće za implementaciju mira, kao administrativna struktura za sprovođenje civilnih aspekata. Međutim, ono takođe nije predviđeno Dejtonskim sporazumom, tako da njegove odluke nisu obavezujuće niti za Visokog predstavnika, niti za strane potpisnice Sporazuma.
Revizija Dejtona je pitanje koje se ne tiče samo Bosne i Hercegovine. Za njegovu dalju sudbinu prirodno su zainteresovane sve zemlje regiona, ali i Ruska Federacija, Evropska Unija, SAD i Turska. Sve strane vođene su isključivo sopstvenim interesima, koji su zapravo i ključna tačka koja ne dozvoljava bilo kakvu drastičnu promenu na tlu BiH.
Sa druge strane i entiteti imaju sopstvene interese, koji se moraju uzeti u obzir kako bi se razumele odluke koje donose njihove Skupštine. Te odluke predstavljaju logičan sled događaja uzimajući u obzir autonomiju koju su dobile Dejtonom. Svaka strana ima drugačije želje po pitanju Dejtona, a situaciju dodatno komplikuje činjenica da čak i u okviru jednog entiteta postoje polarizovana mišljenja.
U Republici Srpskoj prisutna je izrazita želja za većim stepenom samostalnosti, pa čak i odvajanjem od BiH, ali je ovaj entitet istovremeno izričito protiv revizije potpisanog Sporazuma. Potencijalno odvajanje srpskog entiteta stvorilo bi mogućnost za teritorijalno odvajanje prostora većinski naseljenih hrvatskim stanovništvom i njihovo pripajanje Republici Hrvatskoj, što bi sveukupno predstavljalo najgrublje kršenje Dejtonskog sporazuma, kojim je naglašeno da je BiH država koja se sastoji od dva entiteta. Predstavnici vlasti, svesni su da bi bilo kakva drastična promena stanja na terenu direktno dovela do buđena novog konflikta, pa se uprkos tome, s vremena na vreme ovakve teze plasiraju u javnost. Ako bi pak do neke vrste sukoba i došlo, jasno je da se takav konflikt ne bi zadržao samo na tlu BiH, već bi se neminovno prelio i na susedne države, ali i dodatno podgrejao tenzije između globalnih sila.
Među njima, posebnu ulogu čini se da zauzima Ruska Federacija, kao najznačajniji faktor u srpskom entitetu BiH. To ne treba da čudi jer se nakon priključivanja Crne Gore i Republike Severne Makedonije NATO savezu, manevarski prostor Moskve upravo sveo na prostor Republike Srbije i Republike Srpske, bazirajući se ne na ekonomskoj moći, investicijama i jačanju privrede, već pre svega na istorijskim vezama dva pravoslavna naroda i podršci u UN.
Kao posledica toga, pojedine odluke donesene od strane Srbije i Republike Srpske čini se da su pored svojih interesa bile vođene i interesima Ruske Federacije. Međutim, Rusija ne podržava reviziju sporazuma i naglašava da ukoliko dođe do nekih promena, one mogu biti pogubne po stabilnost i bezbednost u regionu. Takođe, zvanična Moskva zalaže se i za ukidanje institucije Visokog predstvnika, kao i Veća za implementaciju mira, a sve sa ciljem oslobađanja Bosne i Hercegovine od spoljašnjih uticaja. Međutim, ove dve institucije predstavljaju međunarodnu zajednicu i njihovim bi ukidanjem Rusija stvorila idealnu priliku da dodatno pojača svoj uticaj u ovoj državi.
Takođe, za situaciju u Bosni i Hercegovini zainteresovane su i Sjedinjene Američke Države, Turska pa i Kina koja u poslednje vreme svojim ekonomskim ulaganjima i infrastrukturnim projektima sve više pokušava da ostvari svoj uticaj na Balkanu. Naročito će biti interesantna pozicija Sjedinjenih Američkih Država, budući da je dolaskom Džozefa Bajdena na čelo Bele kuće, najavljeno rešavanje spornih pitanja na prostoru Balkana kao i saradnja sa Evropskom unijom na tom planu.
Upravo je ta najava ponovo aktuelizovala problem evropskih integracija, jer iako je put Sarajeva ka Briselu pokrenut još davne 2005. godine, značajniji pomaci nisu napravljeni sve do 2016, kada je BiH podnela formalni zahtev za članstvo u EU. Međutim, i ovde se kao jedna od tačaka kočenja pojavljuje Ustav BiH, odnosno Aneks 4 Dejtonskog sporazuma.
Pored toga, BiH se suočava i sa brojnim drugim problemima poput ekonomske nerazvijenosti, korupcije i nedostatka demokratskih insitucija, koji dodatno otežavaju bilo kakve promene. Slična situacija je i sa pristupanjem NATO savezu, kojem se u najvećoj meri protive pripadnici srpskog naroda. No, i pored toga, u decembru 2019. godine Skupština Republike Srpske usvojila je „Program reformi BiH” koji suštinski predstavlja „Akcioni plan za članstvo”, korak koji preduzima svaka država koja želi da postane punopravna članica NATO.
Pristupanje EU i NATO predstavlja glavne spoljnopolitičke ciljeve BiH u godinama koje dolaze, i nema dileme da bi članstvo u njima donelo brojne pozitivne promene poput ekonomskog napretka, smanjenja siromaštva, veće demokratizacije društva, ali i jačanja celokupne bezbednosti stanovništva. Međutim, čini se da je nemoguće očekivati bilo kakav napredak bez revizije Dejtonskog sporazuma, što je i dalje tačka razmimoilaženja nacionalnih interesa.
Na kraju, značajnu poziciju u situaciji u BiH zauzima Turska. Zvanična Ankara preuzela je ulogu zaštitnika muslimanskog stanovništva na Balkanu, a njeno uključivanje u dešavanja na prostoru BiH ogleda se pre svega kroz članstvo u Veću za implementaciju mira i Organizaciju islamske konferencije. Podrška Turske (kao i Irana i Saudijske Arabije) videla se i za vreme proteklih ratova kada su ove zemlje pored logistike, novca i naoružanja, na područje BiH slale i borce, pripadnike jedinice el Mudžahid.
Veliki broj njih ostao je da živi u BiH i nakon rata, uprkos postojanju dogovora (nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma) da se u potpunosti proteraju iz zemlje. Nepostupanje po ovom pitanju bilo je osnov za jačanje i razvoj radikalne muslimanske zajednice na prostoru BiH, koja predstavlja balkanski centar za vrbovanje, regrutovanje i slanje boraca na sirijsko i iračko ratište, ali i za pomaganje i izvršavanje akata terorizma.
Iz svega navedenog, može se zaključiti da je potencijalna revizija Dejtonskog sporazuma veoma diskutabilno pitanje koje, ukoliko se bude tumačilo pristrasno, može dovesti do novih sukoba na ovim prostorima. No, sa druge strane, čini se da je sam opstanak države koja postoji u današnjem formatu suštinski nemoguć bez revizije sporazuma usvojenog 1995. godine, te da će i u budućnosti ključni faktor biti oličen pre svega u međunarodnoj zajednici. S obzirom da Bosna i Hercegovina teži evroatlanskim integracijama, neminovno je da će do određenih promena doći, ali će one sa sobom nedvosmisleno pokrenuti i pitanje revizije prihvaćenog sporazuma.
Idi nazad
