Rat u Ukrajini ušao je u drugu fazu koju karakterišu ne samo žešći intenzitet borbi, već i potpuno pomeranje težišta sukoba ka jugu i istoku zemlje, odnosno u Donbas, mesto gde je rat i počeo 2014. godine. Povlačenjem ruskih jedinica i ukrajinskim kontraofanzivama na severu i severoistoku potpuno je promenjena dinamika konflikta što može ukazivati na izmenu strateških ciljeva Moskve i fokusiranje na borbe na desnoj obali Dnjepra, pre svega u blizini samoproglašenih proruskih republika. Koncentrisanje ratne tehnike i trupa jedne i druge strane na znatno užem i dobro utvrđenom frontu donelo je značajne promene u daljem razvoju situacije na terenu, i to ne samo na strateškom, već i na operativnom planu. Zbog svega toga čini se da rat u Ukrajini ulazi u svoju najvažniju fazu.
Naime, posmatrajući dešavanja na frontu u proteklih mesec i po dana, stiče se utisak da je najvažniji događaj bio povlačenje ruskih trupa iz okoline Kijeva, Černigova i Sumija, kao i sporadične kontraofanzive ukrajinskih snaga čime su sever i sevoroistok Ukrajine oslobođeni i vraćeni pod njihovu kontrolu. Ovaj za mnoge iznuđen potez ruske strane, opravdanje pronalazi u širem slagledavanju situacije u kojoj su se našle njihove jedinice nakon inicijalnog prodora. Široka linija fronta koji su ruske snage otvorile krajem februara meseca onemogućila je da se koncentriše dovoljno snaga kojima bi si se uništili ranije utvrđeni položaji Ukrajinaca. Zbog toga su pojedini garnizoni ukrajinske vojske i teritorijalne odbrane u naseljenim mestima ostavljani bez borbe i okružene iza prvih linija fronta. To je za posledicu imalo da su jedinice Oružanih snaga Ukrajine sa ovih pozicija napadale ruske konvoje i onemogućavale dalje napredovanje i normalno snabdevanje trupa. Iako ruske snage imaju očiglednu prednost u artiljeriji, avijaciji i oklopnoj tehnici, njihova razvučenost u kombinaciji sa brojnošću ukrajinaca naoružanih pre svega lakim prenosnim protivoklopnim i sistemima PVO najčešće je rezultirala značajnim ruskim gubicima u ljudstvu i tehnici.
Tako su svega mesec dana nakon početka agresije generalštab i političko rukovodstvo Ruske Federacije stavljeni pred važnu dilemu – nastaviti sa uzaludnim pokušajima probijanja linija odbrane oko većih gradova ili priznati grešku, povući snage, regrupisati ih i poslati na kraći front gde bi mogli iskoristiti svoju prednost u tehnici, a posebno u artiljeriji. Takođe, pomeranje trupa ka Donbasu skratilo bi i osiguralo linije snabdevanja čime bi se rešio jedan od hroničnih problema sa kojima se suočavala ruska vojska. Naravno, odluka o povlačenju trupa nosila je sa sobom i veliku političku cenu, naročito na međunarodnom planu. Ovakvim potezom ne samo da se priznavao neuspeh u dosadašnjem toku sukoba (čime su se dodatno motivisali ukrajinski vojnici), već se davao i signal zapadnim saveznicima Ukrajine da se na taj način dugoročno mogu iscrpeti ekonomski i vojni kapaciteti Rusije. Iako politički skupo, sa vojnog aspekta posmatrano, čini se da je povlačenje snaga bila jedina racionalna opcija za rukovodstvo u Moskvi.
Koncentrisanje ruskih trupa na region Donbasa pružilo je međutim i nove strateške mogućnosti za Ukrajinu. Pored velikog podstreka za moral vojske, sužavanje linije fronta omogućilo je ukrajinskim snagama i da se značajnije koncentrišu na istok zemlje. Pored toga, Ukrajina je uspela da povrati svoje teritorije na granici sa Rusijom što joj trenutno omogućava da dronovima, drugim vazduhoplovima, pa čak i artiljerijom napada ruske logističke baze u blizini granice. Naime, napadi na naftna skladišta u Belgorodu, pokazali su da ukrajinske letelice poseduju sposobnost da čak i pored određenih gubitaka nanesu značajniju štetu ruskoj infrastrukturi.
Ipak, kretanje ka istoku zemlje stvara i određene izazove za branioce. Sa jedne strane, udaljavanje od zapada države otežava snabdevanje gorivom, oružjem i municijom, posebno nakon što su ruske snage počele da targetiraju železničku mrežu na desnoj obali Dnjepra. Takođe, otežanom kretanju trupa doprinosi i gotovo potpuno uništenje ukrajinske infrastrukture namenjene preradi i skladištenju nafte. Ovakve okolnosti mogu pre svega dovesti u ozbiljnu opasnost ukrajinske oklopno-mehanizovane jedinice na levoj obali Dnjepra, jer bi nedostatak goriva značio limitiranu mobilnost i veću ranjivost snaga.
Ako se izuzme Mariupolj gde su ruske jedinice uspele da zauzmu čitav grad, osim ogromnog industrijskog kompleksa Azovstal, ukrajinske i ruske snage se trenutno sukobljavaju na frontu koji ima polukružni oblik – od Mikolajeva i Krivog Roga na jugoistoku, preko fronta ispred Zaporožja, do linije kontakta koja se nalazi u blizini gradova Lisičansk, Severodonjeck i Harkov na istoku Ukrajine. Ipak, dosadašnje aktivnosti pokazuju da ruski generalštab ne priprema prodore na desnoj obali Dnjepra, u pravcu luke Nikolajev i Krivog Roga, već u pravcu eliminisanja izbočine u Donbasu.
Zaporoški pravac
Front na levoj obali Dnjepra može se podeliti u nekoliko sektora u kojima ruske jedinice, čini se, imaju različite ciljeve. Krenuvši od južnog pravca, ruske trupe su već duže od mesec dana na nešto manje od 50 km od grada Zaporožja i važnih komunikacija koje idu dalje na istok. Ukrajinske trupe koje štite ovo područje utvrdile su se na liniji Kamjanske–Orihiv–Hulijapolje–Velika Novosilka, posmatrajući pravcem zapad-istok. Ruske jedinice za sada nisu ni izvodile značajnije ofanzivne operacije na ovom pravcu osim u okolini Hulijapolja i na krajnjem istoku ove linije, u okolini mesta Velika Novosilka. Ako bi ruska vojska uspela da natera protivnika na povlačenje, što ne deluje verovatno u skorije vreme, ukrajinske snage u Donbasu našle bi se u daleko nepovoljnijoj situaciji jer bi se dodatno smanjio već ograničen broj komunikacija preko kojih dobijaju neophodne zalihe. Ipak, za sada se ne očekuje ozbiljnije rusko napredovanje koje bi moglo da ugrozi Zaporožje ili operativnu dubinu ukrajinske vojske na ovom delu fronta.
Donjecki pravac
Na liniju odbrane Zaporožja nadovezuje se front u blizini samog grada Donjecka. Osim sukoba u blizini mesta Avdivka, 20 km severno od najvećeg grada Donbasa, na ovom delu fronta zabeleženo je najmanje borbenih dejstava. Uzroci tome mogu se potražiti u ograničenim napadima ruskih i proruskih snaga, kao i brojnim, dobro utvrđenim položajima koji su građeni i unapređivani godinama unazad u iščekivanju novih borbi u blizini prestonice samoproglašene Donjecke Narodne Republike.
Zbog toga se čini da je ruskoj komandi jasno da bi se vođenjem obimnijih operacija u ovom sektoru sa jedne strane rizikovali značajni gubici, dok bi sa druge strane ostvareni rezultati ipak bili ograničenog karaktera. Imajući to na umu, verovatnijim deluje da je cilj jedinica raspoređenih na ovom pravcu zapravo vezivanje za sebe dela ukrajinskih trupa koje bi mogle biti prebačene na druge, kritične delove fronta.
Posmatrajući pak dešavanja severno od Avdivke, može se uočiti nekoliko mesta u kojima se vode žestoke višenedeljne borbe. Retka putna mreža i dobro utvrđeni položaji Ukrajinaca, posebno oko gradića Popasna, usporavaju dalje napredovanje ruskih trupa koje u ovom sektoru pokušavaju da ugroze južno krilo najisturenijih ukrajinskih jedinica u mestima Lisičansk i Severodonjeck. Još jedan od potencijalnih ciljeva mogao bi biti grad Bahmut, samo 30 km udaljen od centra pomenute Popasne. Ovaj grad predstavlja jedan od krucijalnih komunikacijskih čvorišta koji se nalazi u ukrajinskim rukama, pa bi njegovo ugrožavanje značilo potpunu destabilizaciju linije snabdevanja. Ipak, nakon što su ruske trupe poslednjih dana uspele da zauzmu Popasnu, malo je verovatno brže napredovanje po ovom pravcu jer su se ukrajinske snage povukle na ranije pripremljene položaje zapadno od grada, odakle sprečavaju dalji prodor. Zbog toga je odbrana ovih položaja jedan od prioriteta za Oružane snage Ukrajine na ovom delu fronta.
Širi rejon Lisičanska i Severodonjecka
Sa druge strane, ukrajinske trupe u najvećoj meri odbačene su od grada Rubižne, koji je nalazi svega nekoliko kilometara od Severodonjecka, mesta najisturenijih ukrajinskih položaja. Ipak, i pored toga čini se da jedinice ukrajinske vojske u ovoj regiji imaju mnogo većih problema na svojim bokovima, jer bi u slučaju daljeg ruskog prodora po dubini (što se trenutno dešava u okolini Izjuma, Jampila i Limana na severu i Popasne na jugu), one ostale u najvećem riziku od stavljanja u obruč. Zauzimanje Popasne i dalje kretanje ruskih jedinica u blizini sela Bilohorivka, upravo ukazuju da je neposredan cilj opkoljavanje ukrajinskih trupa na ovom sektoru fronta. Međutim, posmatrano iz perspektive Severodonjecka, čini se da na ovom pravcu Oružane snage Rusije nemaju za cilj dalje napredovanje i osvajanje gradova po svaku cenu, već ponovo, vezivanje za sebe značajnijeg broja ukrajinskih trupa i time onemogućavanje potencijalnog jačanja njihovih bokova.
Izjumski pravac
Imajući sve navedeno u vidu, čini se da je zauzimanje Izjuma od strane ruskih trupa krajem marta meseca značajno uticalo na celokupnu sliku borbi na istoku Ukrajine. Reke Oskil i Severni Donjec i ogromne šume u okolini grada iako su učinile ruski pravac napredovanja očiglednim, nisu sprečile pad ovog strateški važnog grada. Dodatno, dalji razvoj linije fronta i nastupanje u nekoliko pravaca sa ciljem razvlačenja ukrajinskih snaga i tamošnje teritorijalne odbrane pokazuje složenost situacije u kojoj se nalaze Oružane snage Ukrajine. Ruske jedinice ugrožavaju nekoliko važnih položaja kao što je raskršće u mestu Bervenkovo i komunikacije Bervenkovo–Slavjansk i Slavjansk–Lisičansk. Presecanje ovih ruta dodatno bi otežalo logističku podršku Ukrajinaca, ali i kretanje trupa unutar izbočine koja je formirana na istoku.
Za razliku od početka invazije, ruske jedinice ne samo da su skratile dužinu fronta, već imaju i osiguranu pozadinu, kraće linije snabdevanja i rezervu koja može pružiti podršku trupama na prvoj liniji. Iz taktičke perspektive posmatrano napadi su postali sistematičniji i sa dužim artiljerijskim pripremama, koje imaju za cilj uništenje ili neutralisanje utvrđenih položaja, ali i ometanje koncentrisanja ukrajinskih trupa za potencijalne kontranapade. Uz to treba dodati da su ruske jedinice počele da se kreću bliže jedne drugima, na rastojanjima do 10 km između različitih pravaca nadiranja, pružajući time međusobnu vatrenu podršku. Iako je to za sada dalo određene rezultate protiv konsolidovanih polažaja Ukrajinaca, nameće se pitanje sa kojim uspehom će se odvijati dalji napadi, kada se izgubi inicijalna koncentracija trupa usled širenja linija fronta.
Ulazak u ključnu fazu
Dakle, rat se vratio tamo gde je i počeo, u Donbas. Međutim, ovoga puta za razliku od 2014. godine situacija je znatno drugačija. Ukrajinski položaji na istoku zemlje pripremani su i utvrđivani godinama unazad, jedinice koje ih drže vrlo su visokog kvaliteta, sa borbenim iskustvom, dobro naoružane i odlično poznaju okolinu. Sa druge strane nalaze se ruske trupe koje su u procesu reorganizacije i pripreme za nove borbe nakon sada već evidentnog neuspeha u prvoj fazi rata. Iako je prvi mesec ratovanja negativno uticao na percepciju ruske sposobnosti, borbe u Izjumu i južno od njega pokazuju da je to više posledica streteških i obaveštajnih grešaka, te da su jedinice Ruske Federacije ipak sposobne da izađu na kraj sa dobro utvrđenim protivnikom.
Zbog toga, prodor i potencijalno stavljanje u obruč glavnine ukrajinskih snaga u Donbasu može značajno poboljšati poziciju Rusije u budućim pregovorima, ali i povratiti poljuljano samopouzdanje. Proboj dobro utvrđenih pozicija takođe bi skratilo front, omogućilo ponovno koncentrisanje ruskih jedinica i pomerio težište borbe na teren koji nije tako temeljno pripreman za odbranu kao onaj na istoku. Ipak, poraz bi mogao imati nesagledive posledice po dalji razvoj sukoba, pre svega u pogledu toga što bi Rusija morala priznati da nije bila sposobna da sukob okonča u kratkom roku i po ranije planiranom scenariju. Ne treba zaboraviti da rukovodstvu u Moskvi preostaje još jedna opcija koja bi mogla dodatno eskalirati postojeći sukob, a to je proglašavanje opšte mobilizacije i pokretanje čitave vojne mašinerije u pravcu Ukrajine.
Idi nazad
