Najnovija kriza u tekućem izraelsko-palestinskom konfliktu, koja je počela 10. maja 2021. godine, završena je sporazumom o prekidu vatre postignutom 11 dana kasnije. Ovaj oružani sukob između Izraelskih odbrambenih snaga i Hamasa – obeležen protestima i neredima, izraelskim vazdušnim napadima na Pojas Gaze i prvim raketnim napadima Hamasa na Jerusalim od 2014. godine – dogodio se u povoljnom momentu za obe strane, te je „pobeda” koju su sukobljeni akteri proglasili dobro iskorišćena u političkim kampanjama koje vode.
Ovo nije prvi put da Izrael ratuje sa Hamasom koji je preuzeo kontrolu nad Gazom 2007. godine. Najozbiljnija konfrontacija dogodila se 2014. godine nakon kidnapovanja i ubistva trojice izraelskih tinejdžera od strane pripadnika Hamasa, što je prouzrokovalo sedmonedeljni sukob u kojem je stradalo 2.200 ljudi u Gazi (više od pola bili su civili), dok je na izraelskoj strani stradalo 67 vojnika i 6 civila.
Podstrek za poslednji sukob bili su protesti Palestinaca 6. maja u istočnom Jerusalimu zbog planirane odluke Vrhovnog suda Izraela o iseljavanju šest palestinskih porodica iz naselja Šeik Džarah. Dan kasnije, Palestinci su u znak protesta gađali kamenjem izraelsku policiju i pripadnike izraelskih desničarskih pokreta u kompleksu džamije Al Aksa, što je navelo policajce da, tragajući za napadačima, upadnu u džamiju, koristeći tom prilikom suzavac, gumene metke i šok-bombe.
Presuda Vrhovnog suda je 9. maja odložena na 30 dana da bi se smanjile tenzije. Međutim, uprkos odlaganju ročišta, Hamas je 10. maja, preteći da će napasti izraelske teritorije, dao ultimatum izraelskim vlastima da povuku svoje snage bezbednosti sa Hramovne gore i naselja Šeik Džarah do 18h po lokalnom vremenu. Izrael nije udovoljio zahtevu, te je Hamas započeo raketiranje iz Pojasa Gaze tačno u 18 časova kao što je bilo najavljeno. Vrlo brzo usledio je odgovor na te napade kada je izraelska vojska započela vazdušnu kampanju na Gazu.
Prekid vatre je prvi put predložen još 13. maja od strane Hamasa, međutim izraelski premijer Benjamin Netanjahu odbio je predlog. Nakon toga, Francuska je 18. maja, zajedno sa Egiptom i Jordanom, najavila podnošenje rezolucije za prekid vatre u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali je jasno, na osnovu neefikasnosti ranijih odluka UN vezanih za slučaj Izraela i Palestine, da je momenat prekida vatre isključivo stvar izraelskih vlasti i Hamasa, pa pozivi na primirje i osude međunarodne zajednice ni sada, kao ni u prošlosti, nisu imale nikakav efekat. Shodno tome, prekid vatre stupio je na snagu 21. maja tek kada su obe strane proglasile „pobedu” koja im je donela povoljan rezultat.
Naime, izraelski premijer Netanjahu je, suočen sa optužbama za korupciju, padom popularnosti i neuspehom u formiranju stabilne i pouzdane vlade, ovim sukobom uspeo da kupi još malo vremena na čelu Kneseta, što je taktika koju je i ranije uspešno koristio. Njegov glavni protivnik Jair Lapid i Naftali Benet bili su na korak od formiranja nove koalicione vlade koju su planirali da predstave predsedniku Rauvenu Rivlinu baš 10. maja kada su raketni napadi počeli, ali su planovi Lapida propali izbijanjem sukoba. Uzimajući u obzir veoma kratak vremenski okvir koji Lapid ima da obezbedi većinu u Knesetu, odnosno samo još 9 dana, veoma je verovatno da će ponovo biti raspisani izbori – peti po redu u poslednje dve i po godine.
S druge strane, Hamas je ovim sukobom uspeo u svojoj nameri da politički marginalizuje Fatah. Hamas – koji Izrael, SAD i EU smatraju terorističkom organizacijom – i Fatah, organizacija kojom upravlja Mahmud Abas u Ramali na Zapadnoj obali, u zavadi su još od poslednjih palestinskih izbora 2006. godine. Za razliku od pokreta Fatah, Hamas se protivi pregovorima ili postizanju kompromisa sa Izraelom, insistirajući da je džihad jedino rešenje za palestinsko pitanje. Upravo je džihad, odnosno periodični nasilni sukobi sa Izraelcima, razlog rasta popularnosti ove grupe u Gazi koja je sada u potpunosti pod njihovom kontrolom.
Kao i kod prethodnih oružanih konfrontacija Izraela i Hamasa primirje je samo privremeno i veoma krhko. Prekid vatre će najverovatnije trajati do sledećeg incidenta između izraelskog i palestinskog stanovništva koji će poslužiti kao izgovor za novi rat. S obzirom na to da je prvobitni okidač za eskalaciju tenzija bio nerešen slučaj iseljavanja palestinskih porodica iz Šeik Džaraha, koji će sigurno opet doći u žižu javnosti čim izraelski Vrhovni sud početkom idućeg meseca donese presudu, postoji velika šansa da opet dođe do protesta, nereda ili čak ponovne razmene vatre.
Eskalacija tenzija je, kao što to obično biva, imala najveći uticaj na lokalno stanovništvo, pa je kao rezultat izraelskog bombardovanja u Gazi stradalo oko 250 Palestinaca (prema navodima Izraela oko 15 pripadnika Hamasa), među njima i nekoliko desetina dece, dok je na izraelskoj strani ubijeno oko desetak osoba uključujući jedno dete. Napadi su rezultirali i velikim brojem povređenih, odnosno ranjeno je najmanje 200 Izraelaca i 1.900 Palestinaca, a raseljeno najmanje 72.000 stanovnika Gaze.
U septembru mesecu 2020. godine katarski kanal Al Džazira emitovao je dokumentarac o Hamasu sa retkim snimcima na kojima militanti ove palestinske grupe sastavljaju rakete dometa do 80km i bojeve glave sa 175kg eksploziva koje su prokrijumčarene iz Irana kroz pregršt tajnih tunela koji su i dalje u funkciji. Pored toga, pomenuto je da su pripadnici Hamasa sakupljali izraelske rakete koje nisu eksplodirale tokom prethodnih sukoba i na taj način takođe uspeli da obezbede eksploziv.
Iako je najčešće reč o različitim modifikacijama i prepravkama raketa sovjetske proizvodnje Grad, kalibra 122 mm, pripadnici Hamasa su u improvizovanim fabrikama koristili čak i primitivne metode za dobijanje eksploziva, dok su stare vodovodne cevi koristili kao tela za rakete i projektile. Međutim, u najnovijem sukobu projektili Hamasa, iako veoma neprecizni i kratkog dometa, pokazali su određen stepen efikasnosti, jer je izraelski sistem PVO „Iron Dome” i pored navoda o oborenih oko 90% raketa i projektila koji su ispaljeni iz Gaze, ipak imao određenih problema u zaštiti izraelskog prostora.
Hamas se nije libio da javno pohvali Iran zbog asistencije koju pruža, ne samo u vidu novčane pomoći, već i deljenjem nacrta, inženjerskog znanja i tehničke ekspertize, što Hamasu umnogome pomaže u proizvodnji sopstvenog naoružanja po uzoru na iransko. Kako navodi američki Stejt department, Iran daje oko 100 miliona dolara palestinskim oružanim grupama na godišnjem nivou. Podrška Irana ne treba da čudi uzimajući u obzir da je pod međunarodnim pritiskom sa veoma malo političkih partnera, te se prvenstveno oslanja na saveze sa naoružanim grupama, među kojima je libanski Hezbolah najvažniji partner, a značajnu podršku pruža i šiitskim paravojnim formacijama u Iraku, kao i Hutima u Jemenu.
Agresivan stav iranskih vlasti prema Izraelu je nedavno, na takozvani Dan Kudsa početkom maja, vidno naglašen u govoru iranskog verskog vođe ajatolaha Ali Hamneja kada je izjavio da je „propadanje cionističkog neprijatelja počelo i neće prestati”. Tri dana kasnije iz Gaze su poletele prve rakete ka Izraelu što izraelski mediji tumače kao posledicu „ohrabrenja” iz Teherana. Dakle, Iran ne pokazuje nameru da menja svoje stavove i smanji ili obustavi podršku koju pruža Hamasu i drugim naoružanim grupama.
Zbog toga se čini da će u budućnosti veliki uticaj na dalju sudbinu regiona, naročito u pogledu njegove bezbednosti, imati i zvanični Teheran. U prilog toj tezi govori i činjenica da Iran, pored podrške različitim naoružanim grupama, od nedavno nastoji da sklopi neku vrstu ekonomskog partnerstva sa Saudijskom Arabijom, sa kojom već duže vreme ima sukobljene interese, naročito u Jemenu. Potencijalno partnerstvo omogućilo bi Iranu da upravo preko Rijada izbegne sankcije na prodaju nafte i time dodatno ojača svoje ekonomske pozicije.
Idi nazad
