Kako bi povećala odbrambeni potencijal svoje države u sve nestabilnijem bezbednosnom okruženju, japanska vlada je krajem prošle godine usvojila tri izuzetno važna dokumenta: Strategiju nacionalne bezbednosti, Strategiju nacionalne odbrane i Plan razvoja odbrambenih snaga. Tako je zvanični Tokio, prvi put posle Drugog svetskog rata, otpočeo sa sveobuhvatnim procesom jačanja vojnih kapaciteta koji se ogledaju kako kroz povećanje budžeta za odbranu i unapređenje svojih ofanzivnih sposobnosti, tako i kroz odstupanje od ranijeg pacifističkog ustava i orijentacije zemlje. S obzirom na to da je Japan u prošlosti ograničavao svoja izdvajanja za sektor odbrane na svega 1% BDP (oko 52 milijarde dolara), navedeno udvostručenje budžeta u narednih pet godina predstavlja najznačajnu promenu u vođenju odbrambene politike ove azijske države. Iako se na taj način pre svega ukazuje na pokušaj dostizanja standarda koji su prisutni u NATO savezu, odnosno izdvajanja od najmanje 2% BDP za odbranu, otvara se pitanje na koje će sve segmente i oblasti samoodbrambenih, odnosno oružanih snaga, biti usmerena dodatna finansijska sredstva.
Odgovor na to može se pronaći u najmanje sedam ključnih oblasti koje je japanska vlada definisala kao prioritetne i za koje se već sada izdvajaju određena novčana sredstva. Među njima, čini se da je najveća pažnja posvećena odvraćanju, odnosno daljem jačanju sposobnosti protivudara, zatim osnaživanju pomorskih i vazduhoplovnih samoodbrambenih snaga, kao i unapređenju kapaciteta domaće odbrambene industrije, naročito na polju savremenih tehnologija. No, i pored načelnog političkog konsenzusa oko budućih izdvajanja, savetodavni odbor premijera skrenuo je pažnju da se dodatna sredstva za povećanje budžeta odbrane ne mogu podmiriti daljim zaduživanjima, budući da je dug Japana više nego dvostruko veći od same ekonomije te zemlje. U skladu sa tim, kao potencijalne mogućnosti navedene su povećanje poreza i preraspodela budžeta koja bi podrazumevala umanjivanje i preusmeravanje dela novčanih sredstava iz drugih sektora u sektor odbrane. Ova značajna promena naišla je na otvorenu podršku tamošnje javnosti što ne treba da čudi, imajući u vidu rast straha i zabrinutosti od sve agresivnijeg ponašanja Severne Koreje, Kine, ali i Rusije.
Kada je reč o Strategiji nacionalne odbrane, u njenoj osnovi sadržani su pregledi i najnovije smernice nacionalnog programa odbrane, koje su pre toga poslednji put dopunjene 2018. godine. Slično tome i novi plan razvoja odbrambenih snaga predstavlja ažuriranu verziju ranije usvojenog srednjoročnog programa odbrane. Za razliku od prvog dokumenta u kome je fokusu na sposobnostima koje je potrebno dostići kako bi se unapredila bezbednost Japana, drugi dokument, odnosno plan razvoja odbrambenih snaga detaljno opisuje neophodna sredstva, opremu i troškove koje je potrebno obezbediti u narednih pet godina kako bi se ostvarili ciljevi postavljeni u pomenutoj strategiji. Međutim, ovakvi potezi Japana izazvali su oštre reakcije u regionu, naročito u Kini, koja je svog azijskog suseda optužila da se udaljava od politike pacifizma i sve više se okreće militarizaciji. Ovakvi stavovi Kine međutim, odbačeni su od strane zvaničnog Tokija uz obrazloženje da je suština novih dokumenata u najvećoj meri usmerena ka odvraćanju i njegovom značaju u održavanju mira i stabilnosti u veoma nestabilnom okruženju.
Ipak, postoje i oni koji smatraju da nove inicijative i usvojena dokumenta, menjaju tumačenja aktuelnog japanskog ustava donetog nakon Drugog svetskog rata, u kome su postavljena ograničenja u pogledu uloge, zadataka i upotrebe japanskih samoodbrambenih snaga. Prema ovom dokumentu ove snage se mogu koristiti isključivo za odbranu japanske domovine, a zabranjena je i upotreba ofanzivnog naoružanja, naročito u pogledu nabavki i razvoja interkontinentalnih i drugih balističkih raketa, strateških bombardera i nosača aviona. No, imajući u vidu činjenicu da ovakav pristup i vođenje odbrambene politike ne može da isprati aktuelne tenzije u regionu, japanske vlasti su odlučile da je neophodno ubrzano raditi ne samo na segmentu odvraćanja od potencijalnih pretnji, već i na jačanju sveukupnih odbrambenih kapaciteta. Uz to, važno je napomenuti i da je pitanje sposobnosti protivudara u Japanu još uvek veoma kontroverzna tema, jer se neophodno oružije može koristiti i ofanzivno i defanzivno, odnosno teško se može odrediti kada je neprijateljski napad tehnički započeo, pre nego što se lansirana raketa zaista našla u vazduhu. Dugogodišnja averzija Japana prema takvoj sposobnosti olakšana je kombinacijom protivraketne odbrane, odnosno konceptom obaranja neprijateljskih raketa koje su već u letu, uz oslanjanje na defanzivne kapacitete SAD u ovom delu sveta. Međutim, naglo rastuća stopa raketnih proba i lansiranja različitih tipova raketa od strane Severne Koreje, kao i modernizacija i diverzifikacija kineskog raketnog arsenala, olakšali su opravdavanje potrebe za povećanjem sopstvenog stepena odvraćanja i odbrane Japana.
Tako je nakon dugih razmatranja i izmena u oblasti odbrane, najveću pažnju na javnim debatama zadobilo upravo pitanje sticanja sposobnosti Japana za dalekometne udare, odnosno sposobnosti kontraudara, što je termin koji je najčešće prisutan u japanskom narativu. Naime, iako se Japan može pohvaliti snažnim raketnim potencijalom na svojim vazdušnim i pomorskim platformama, kao i raketama smeštenim na kopnu, on ipak ne poseduje krstareće raketne dugog dometa kojima bi mogao da izvrši dejstvo po neprijateljskim ciljevima koji se nalaze unutar protivničke teritorije. U skladu sa tim, ova azijska država ne poseduje ni prateću zemaljsku infrastrukturu za pripremu, proračun i izvođenje preciznih udara po kopnenim ciljevima, planiranje misije ili procenu štete odnosno efekta dejstva. U tom pogledu čini se da su vlasti u Japanu već preduzele određene korake kako bi se uspešno nadomestili navedeni nedostaci na polju odbrane. Otuda se može očekivati da će u bliskoj budućnosti Japan nastojati da nabavi ili razvije sopstvene krstareće i balističke rakete dometa preko 1.500 km. Jedno od mogućih rešenja jeste modifikacija i unapređenje aktuelne domaće rakete Tip 12 koju proizvodi Mitsubishi Heavy Industries ili pak nabavka dokazanih američkih subsoničnih krstarećih raketa BGM-109 Tomahavk. Na taj način bi Japan stekao mogućnost da krstarećim raketama koje se kreću na malim visinama, visokim podzvučnim ili potencijalno nadzvučnim brzinama i poseduju autonomnu navigaciju, pogodi mete duboko unutar kontinentalne Azije, a sve u cilju odvraćanja neprijatelja od potencijalnog napada. Uz to, Japan se već nalazi u procesu nabavke i nekoliko različitih tipova raketa koje se lansiraju sa vazduhoplova kao što su najsavremeniji F-35A i unapređeni F-15. Jedna od raketa je JSM (Joint Strike Missile) dometa oko 500 km koju proizvodi norveški Kongsberg, a druga JASSM (Joint Air-to-Surface Stand-Off Missile) dometa do 1000 km koju proizvodi američki Lockheed Martin.
Dakle, uprkos tome što je ostrvska zemlja, Japan u prošlosti nije mnogo ulagao u osnaživanje vazdušnih i pomorskih Samoodbrambenih snaga (Self Defence Forces - SDF), naročito u pogledu transporta. Naime, ako se izuzmu helikopteri i avioni sa nagibnim rotorom V-22 Osprey, i pod pretpostavkom da se koristi ograničeni broj avio-tanketa Boeing KC-767 i KC-130H, kapacitet za vazdušni transport do kraja decenije će se sastojati od približno 30 letelica Lockheed Martin C-130 Hercules i domaćih Kawasaki C-2. Očekivano, jedan broj ovih letelica biće u procesu produžetka resursa, remonta ili popravke pa se postavlja pitanje da li će ukupan broj operativno sposobnih platformi biti dovoljan u slučaju potencijalnog sukoba. Uz to, ne treba izgubiti iz vida ni činjenicu da je u slučaju neophodne pomoći i angažovanja pomorskih snaga, kapacitet takođe ograničen budući da one raspolažu sa svega tri desantna broda klase Osumi. Dakle, sve ovo ukazuje na relativno ograničene kapacitete SDF u pogledu transporta ljudstva, municije, naoružanja i druge opreme u većem kapacitetu, što za vlasti u Tokiju predstavlja dodatni izazov. Pa i pored toga, čak ni poslednji desetogodišnji plan potrošnje u sektoru odbrane nije pokazao značajniji napredak na polju otklanjanja i rešavanja ovih nedostataka, uključujući i najnovije izmene. Jedini pomak u proteklih gotovo deceniju i po napravljen je na polju nosača helikoptera koje Japan zvanično klasifikuje kao „brodove za pratnju”, odnosno razarače (skr. DDH). Tako danas ova ostrvska zemlja raspolaže sa dva plovila klase Hyūga (Hyūga - DDH 181 i Ise - DDH 182) i dva višenamenska razarača klase Izumo (Izumo - DDH 183 i Kaga - DDH 184).
Pored ovih izazova, tokom proteklih godina razmatrani su i drugi načini unapređenja sposobnosti i kapaciteta SDF, a jedan od njih bio je i razvoj koncepta združene borbe i komande, odnosno koncepta kolektivnih snaga i održavanja stalnih operacija tokom kriza ili sukoba. U skladu sa tim, prioriteti nove strategije uključuju razvoj integrisanog operativnog planiranja kao i ulaganje u borbeni potencijal i zaštitu snaga, sa ciljem stvaranja nove zajedničke komande zadužene za operacije na terenu. Na taj način bi se ove aktivnosti odvojile od sadašnje Kancelarije združenog štaba (Joint Staff Office, JSO), koji bi se nakon toga u najvećoj meri bavio političko-vojnim savetima neophodnim državnom rukovodstvu. Međutim postavlja se pitanje kako će organizacija nove komande izgledati u praksi i kako će sve to uticati na buduće strateško opredeljenje Japana. Naime, ako se komanda fizički odvoji od Tokija i bude sastavljena isključivo od sopstvenog osoblja i komandne strukture koja je fokusirana striktno na operacije na terenu, to bi moglo značiti da se po koncepciji SDF približava američkoj borbenoj komandi odnosno njenom prirodnom pandanu američkoj indo-pacifičkoj komandi. Sa druge strane postoji mogućnost i da se novouspostavljena komanda nalazi u Tokiju. Kao takva ona bi potencijalno dela osoblje i komandni kadar sa već postojećim JSO, čime bi potencijalno moglo doći do preklapanja uloga, što bi poslednično rezultiralo i manjom efikasnošću.
Treći pravac jačanja odbrambenih kapaciteta, pored osnaživanja postojećih snaga i uspostavljanja nove komande jeste i prilagođavanje civilne infrastrukture, tačnije aerodroma i luka, za potrebe vazdušnih i pomorskih snaga Japana. U tom pogledu, akcenat je pre svega stavljen na adaptiranje ovih objekata za prihvat i korišćenje složenih borbenih sistema i savremenih platformi kao što su ranije pomenuti borbeni avioni F-35 i F-15, helikopteri, desantni brodovi i razarači. Time bi se dodatno unapredilo pitanje logistike i obezbeđenja osnovnih zahteva kao što su brzi prihvat brdova, poletno-sletne piste, hangari i magacini u kojima je skladišteno gorivo, naoružanje i vojna oprema. Ovo pitanje naročito je dobilo na značaju nakon početka ruske agresije na Ukrajinu ali usled sve većih tenzija na prostoru istočne Azije.
Pored navedenih izmena u budžetu i konceptu odbrane, nova strateška dokumenta takođe naglašavaju i dalji razvoj japanske domaće tehnologije. U skladu sa tim, udeo nacionalnog budžeta koji se izdvaja za inovacije po prvi put će obuhvatiti i tehnologije odbrane, dok će savremeni koncepti i projekti u regionu, ali i na globalnom nivou, biti jedan od ključnih pokretača budućeg nacionalnog ulaganja u istraživanje i razvoj. Ministarstvo odbrane će takođe nastojati da podrži veća ulaganja u razvoj najsavremenijih borbenih sistema, kako kroz domaću proizvodnju tako i kroz međunarodne konzorcijume, a kao prioritet će se izdvojiti razvoj krstarećih i balističkih raketa u cilju otklanjanja ranije pomenutih nedostataka.
Sumirajući sve navedeno, čini se da je skok u naoružavanju SDF rezultat nekoliko različitih faktora, od kojih najočigledniji jeste povećano prisustvo spoljnih pretnji koje ugrozavaju bezbednost ove ostrvske države. U prilog tome govore sve učestalije severnokorejske raketne probe čije rakete neretko i bez upozorenja preleću japansku teritoriju. Tako je tokom protekle i ove godine izvršeno više od 35 lansiranja, uključujući i incident iz oktobra 2022. godine, kada je jedna od balističkih raketa preletela teritoriju Japana. Sa druge strane, zabrinutost Tokija izazvana je i aktivnostima kineske Narodnooslobodilačke armije koja je postala sve prisutnija u blizini japanskih voda i njihovog vazdušnog prostora. Odnose sa Pekingom dodatno komplikuje i teritorijalni spor u Istočnom kineskom moru nastao oko ostrva Senkaku (odnosno Diaoju kako se nazivaju u Kini) što je dodatno uticalo i na potrebe jačanja kapaciteta obalske straže. Na kraju, tu su i narušeni odnosi sa Rusijom oko Kurilskih ostrva, odnosno Severnih teritorija, kako ih inače nazivaju u Japanu. Između dve zemlje još uvek nije zaključen ugovor o prijateljstvu, a najnovije tenzije izazvane su daljom militarizacijom spornih ostrva od strane Ruske Federacije, ali i odlukom Moskve da suspenduje međuvladin sporazum sa Japanom iz 1998. godine o saradnji u iskorištavanju morskih resursa i uskrati japanskim ribarima mogućnost pristupa i ribolova u blizini južnih Kurilskih ostrva. Uz to, gomilanje ruskih efektiva na spornim ostrvima, naročito nakon početka rata u Ukrajini, kao i sve oštrija retorika iz Moskve, samo su dodatno pojačali strah Tokija da će potencijalno morati da brane svoje teritorije od nekoliko različitih pretnji u isto vreme.
U nestabilnom regionu sa rastućim tenzijama, najavljeni potezi Japana i nova strateška dokumenta u domenu odbrane, očekivano su izazvali veliku pažnju i izazvali negativne reakcije, pre svega u Pjongjangu i Pekingu. U međuvremenu, Kina je pojačala vojne aktivnosti, manevre i pritisak na Tajvan, čija bezbednost je prema japanskim liderima od vitalnog značaja i za bezbednost samog Japana. Prema saopštenjima sa Tajvana, početkom avgusta prošle godine Kina je u okviru velikih vojnih vežbi, izazvanih posetom predsednice američkog Kongresa Nensi Pelosi ovom ostrvu (koje Kina smatra sastavnim delom svoje teritorije), lansirala 11 balističkih raketa. Iako je prvobitno navedeno da su one pale u vode oko severoistočne i jugozapadne obale Tajvana, ubrzo je iz Japana zvanično saopšteno da je pet kineskih raketa palo u njegove vode i narušilo ekskluzivnu ekonomsku zonu, zbog čega je upućen poziv na hitnu obustavu vežbi. Ovakva pozicija Japana čini se razumljivom, naročito ako se ima u vidu i strateška pozicija Tajvana. Naime, pored toga što imaju zajedničkog partnera i saveznika oličenog u SAD, ovaj pojas predstavlja i ključni pomorski put. U slučaju njegovog preuzimanja i stavljanja pod kontrolu Pekinga, direktno bi se mogla ugroziti japanska ekskluzivna ekonomska zonu, ali i dati Kini nesmetan pristup zapadnom Pacifiku.
Međutim, pored toga što su sa jedne strane navedene promene japanskog koncepta samoodbrane dočekane sa negodovanjem, japanski partneri širom sveta pozdravili su njegove poteze. Tako su SAD kao najznačajniji i najveći partner Japana, pružile direktnu podršku novim strateškim dokumentima na polju odbrane, što ne treba da čudi budući da partnerstvo između Vašingtona i Tokija igra ključnu ulogu u bezbednosnoj strategiji ove azijske države. Uz to, iako je Bajdenova administracija u više navrata nedvosmisleno potvrdila američku posvećenost svojim saveznicima u ovom regionu, čini se da je poseban akcenat stavljen na saradnju sa Japanom u pogledu jačanja njegovih vojnih kapaciteta. To je prepoznato i u ranije pomenutoj japanskoj strategiji u kojoj odbrambene sposobnosti koje Japan planira da uspostavi, ujedno treba da posluže i poboljšanju sposobnosti zajedničkog reagovanja i odvraćanja Japana i SAD, uz dalje jačanje saradnje i sa drugim zainteresovanim zemljama i partnerima. Otuda će sve brža promena strateške i bezbednosne dinamike u Indo-Pacifiku, rezultirati i poboljšanju odnosa sa Južnom Korejom, sa kojom Japan poslednjih godina ima napete odnose. Potvrda za to već se može videti u pozitivnom stavu i načelnoj podršci Seula odlukama Japana u pogledu unapređenja sposobnosti protivudara, posmatrajući te poteze kao doprinos regionalnom miru i stabilnosti.
Idi nazad
