Odnosi Arapske Republike Egipat i Sirijske Arapske Republike kretali su se tokom istorije kroz različite faze - od perioda odlične saradnje i bliskosti, a vrlo kratko i unije, preko napetosti i tenzija, do potpunog prekida diplomatskih odnosa. Poslednjih nekoliko godina, od dolaska egipatskog predsednika Abdel Fataha el Sisija na vlast, došlo je do otopljavanja odnosa na relaciji Kairo-Damask, što sve više utiče na stavove sila na Bliskom istoku, naročito od kada su otpočeli sveopšti napori za normalizaciju odnosa u MENA regionu.
Budući da je panarapski sentiment tradicionalno bio vrlo jak u Siriji, a Gamal Abdel Naser veoma popularna figura u arapskom svetu nakon Suecke krize 1956. godine, postojala je velika želja među Sirijcima da se ujedine sa Egipćanima. Arapska socijalistička partija Baas, koja je i danas na vlasti u Siriji, bila je vodeći zagovornik sirijsko-egipatske unije. Grupa političkih i vojnih lidera iz Sirije tako je 1. februara 1958. godine predložila Naseru ujedinjenje, a 22. februara iste godine je i formirana Ujedinjena Arapska Republika (UAR). Međutim, ova država bila je kratkog veka, te se raspala samo tri godine kasnije.
No, bez obzira na krah pomenute republike, odnosi dveju zemalja bili su dobri i nakon 1961. godine, pa je tako Sirija stajala uz Egipat tokom Šestodnevnog rata 1967. godine, kada je Egipat od Izraela izgubio Sinaj, a Sirija Golan. Šest godina kasnije, odnosno 1973. godine, Egipat i Sirija zajedno su pokrenuli Jomkipurski rat protiv Izraela da bi povratili kontrolu nad izgubljenim oblastima, ali dok je Egipat uspeo da osvoji istočnu obalu Sueckog kanala na Sinaju, Sirija je dodatno izgubila pojedine delove svoje teritorije. Ipak, nakon što je egipatski predsednik Anvar Sadat potpisao sa Izraelom mirovni sporazum iz Kemp Dejvida 1978, usledio je potpuni prekid diplomatskih odnosa sa Sirijom. Takvo stanje trajalo je sve do 2005. godine, kada je u Damasku na vlast došao Bašar el Asad.
Nedugo zatim, nakon izbijanja masovnih demonstracija širom MENA regiona 2011. godine, odnosi Egipta i Sirije ponovo su postali izuzetno zategnuti. Smenom Hosnija Mubaraka i dolaskom Muhameda Morsija na vlast ponovo je došlo do promene u diplomatskim odnosima, što je bilo potpuno očekivano, budući da je Morsi član Muslimanskog bratstva (MB).
Naime, sirijski ogranak MB osnovan je krajem Drugog svetskog rata, a ova islamistička organizacija je tokom pedesetih godina bila jedan od najvažnijih političkih aktera u državi. Međutim, jedan od uslova za formiranje već pomenute UAR bio je raspuštanje MB kao političke partije. Kada je stanka Baas preuzela vlast 1963. godine, delovanje MB je zabranjeno, a zatim je 1980. uvedena i smrtna kazna za članstvo.
Vrhunac konflikta između zvaničnih sirijskih snaga i MB dogodio se 1982. godine, kada se tokom islamističke pobune u Hami vojska Hafeza el Asada brutalno obračunala sa članovima Bratstva. Prema pojedinim navodima, broj stradalih tokom pobune kreće se od 5.000, pa čak do 40.000 (uključujući i civile). Operacijom u Hami Muslimansko Bratstvo je konačno potisnuto kao aktivna politička snaga unutar Sirije.
Ipak, nakon izbijanja građanskog rata 2011. godine, MB pokušava da se „podigne iz pepela” i ponovo nametne kao bitan politički faktor. Napori Bratstva bili su neuspešni, uprkos tome što je egipatski predsednik Muhamed Morsi bio pristalica sirijske opozicije, te slao pomoć Slobodnoj sirijskoj armiji (FSA) u borbi protiv Asadovog režima.
Diplomatski odnosi Egipta i Sirije obnovljeni su, a ambasade u Kairu i Damasku ponovo otvorene tek nakon što je Morsi svrgnut vojnim pučem u julu 2013. godine. Zvanični Kairo je dolaskom El Sisija na vlast promenio svoju politiku prema Siriji, pa su Egipćani počeli otvoreno ne samo da podržavaju vladu u Damasku, već i da pružaju logističku podršku Bašarovim snagama i glasno pozdravljaju rusku vojnu intervenciju.
Već krajem 2016. godine egipatski predsednik El Sisi izjavio je da podrška zvaničnoj sirijskoj vojsci i borba protiv terorističkih organizacija, kao što su Front Al Nusra i Islamska država, predstavljaju nacionalni prioritet. El Sisi je takođe naglasio da je zvanični stav Kaira „poštovanje volje sirijskog naroda”, te da je političko rešenje sirijske krize najpogodniji način da se ozbiljno potisnu i razoružaju terorističke grupe.
Stav Egipta po pitanju situacije u Siriji doveo je do privremenih tenzija sa Saudijskom Arabijom, budući da je Rijad, kao protivnik Asadovog režima, finansirao borbu protiv Morsija i MB u Egiptu te uveliko potpomogao dolazak El Sisija na vlast. Ipak, napetosti su bile kratkotrajne, pa su se već naredne godine ove dve arapske države našle u koaliciji protiv Katara tokom diplomatske krize u Zalivu, kada je Kairo pružio bezrezervnu podršku saudijskoj strani tokom trajanja blokade (2017-2021).
Pored zajedničke borbe protiv MB i terorista, uloga Turske u sirijskom sukobu i njena neoosmanska spoljna politika (pre nedavnih napora Kaira i Ankare za normalizacijom odnosa) takođe je uticala na to da Egipat još otvorenije stane iza Damaska i lobira u njegovo ime. Erdoganova želja da se Turska nametne kao dominantna sila u regionu uticala je i na to da Saudijska Arabija, kao i druge arapske zemlje, tokom prethodnih par godina, uz podstreke iz Kaira, smanji kritike na Bašarov račun i razmatri obnovu članstva Sirije u Arapskoj ligi, kao i ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Damaskom.
Egipat je tokom poslednjih nekoliko godina pozivao na sklapanje mira i okončanje sirijske krize, te igrao ulogu posrednika između sukobljenih strana i zbog ekonomskih interesa. Naime, Kairo je u više navrata izrazio veliko interesovanje za obnovu posleratne Sirije, naročito kada je u pitanju infrastruktura zemlje. Kako pojedini arapski mediji tvrde, predstavnici mnogih egipatskih kompanija već su razgovarali sa sirijskim zastupnicima o mogućnostima ulaganja, pa pozitivan stav Kaira prema Damasku uopšte ne treba da čudi. Uzimajući u obzir i da se pandemija korona virusa negativno odrazila na ekonomije svih zemalja u svetu, ovo pitanje bi moglo u narednom periodu dodatno da dobije na značaju.
Sve u svemu, čini se da će do intenzivnije saradnje Egipta i Sirije sigurno doći, te da će Kairo, onog momenta kada krene da se nazire kraj građanskog rata, nastojati da se još više približi sirijskom režimu, iskoristi urušenost zemlje da ekonomski profitira, ali i pomogne „rehabilitaciju“ Sirije u regionu, jer im se strateški ciljevi, pre svega kada su u pitanju potiskivanje uticaja MB i terorista, trenutno relativno poklapaju.
Idi nazad
