DONIRAJ
ANALIZE
AKTIVNOSTI
MULTIMEDIJA
O NAMA
Interaktivna mapa
Mega Menu Link
Account options
My AccountMy OrdersSupport
Connect with us

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Amerike Azija, Australija i Okeanija Bliski istok i afrika Naoružanje i vojna oprema

Aktivnosti

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Publikacije Projekti Vesti

Multimedija

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Reportaže Galerija Podkast (u izradi)

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.

O CeGIT Naš tim U medijima Statut Kontakt

Aktivnosti

Naša vizija je savremeno, stabilno, sigurno i bezbedno društvo.

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Multimedija

Video i foto materijal sa događaja koje pratimo.

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.
Idi nazad

Odnosi u MENA regionu: Saudijska Arabija i Turska

Kraljevina Saudijska Arabija i Republika Turska već duže vreme protivnički su nastrojene jedna prema drugoj i još od 19. veka ova dva naroda imaju komplikovan odnos, zbog čega se može reći i da su istorijski neprijatelji. Poslednjih godina napetosti između Rijada i Ankare su porasle, što se najbolje vidi u proksi konfliktima širom MENA regiona, preko kojih se oni nadmeću za lidersku poziciju u ovom delu sveta. Međutim, čini se da usled promene dinamike na Bliskom istoku i brojnih pregovora između sila u tom regionu, održanih tokom prethodnih par meseci, Saudijska Arabija i Turska pokazuju želju za pomirenjem, što nedvosmisleno može dovesti i do smanjenja tenzija u narednom periodu.

Istorijski kontekst

Još od uspostavljanja saudijske monarhije od strane porodice el Saud, vlada nepoverenje između Saudijaca i Turaka. Koreni ovog problema sežu do 19. veka i formiranja prve saudijske države. Osmanlije su ušle u sukob sa dinastijom el Saud, što je rezultiralo pogubljenjem saudijskih verskih poglavara i raspadom njihove države.

Nakon kraha Osmanskog carstva, porodica el Saud uspela je ponovo da formira državu i postavi temelje za modernu Saudijsku Arabiju. Mustafa Kemal Ataturk nastojao je da očuva integritet svoje zemlje posle pretrpljenih gubitaka tokom Prvog svetskog rata i neguje prijateljske odnose sa susedima i međunarodnom zajednicom. Uz to, Ataturk nije bio zainteresovan za religiju i islam u istoj meri kao Osmanlije, te je bio fokusiran na formiranje moderne sekularne države po uzoru na evropske.

Ova Ataturkova spoljna politika omogućila je osnivanje Saudijske Arabije 1932. godine i formalni odnosi dveju zemalja tada su zvanično uspostavljeni. Od tog vremena do danas, dosta stvari se promenilo. Iako su u 20. veku Saudijci i Turci uglavnom podržavali iste strane u većim sukobima i koliko-toliko slično reagovale na geopolitička previranja u svetu, došlo je do nagle promene pre desetak godina kada je njihova konkurentnost ponovo isplivala na površinu.

Nakon izbijanja niza demonstracija 2011. godine Saudijska Arabija i Turska su se prvobitno našle na istoj strani u Sirijskom ratu, finansirajući različite snage protiv predsednika Bašara el Asada. Međutim, vrlo brzo su njihovi konkurentni spoljnopolitički ciljevi došli do izražaja i doveli do proksi konflikata širom regiona.

Saudijski kralj Salman i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan (foto: www.move2turkey.com)

Arapsko proleće i Muslimansko bratstvo

Turska je nakon pada Hosnija Mubaraka u Egiptu 2011. podržala Muhameda Morsija, člana Muslimanske bratstva (MB), što ne treba da čudi budući da Redžep Tajip Erdogan ima stavove slične onima koje zastupa ova islamistička grupa. Sa druge strane, Saudijci smatraju MB opasnim za svoj režim i tretiraju ovu organizaciju kao jednu od najvećih regionalnih pretnji. Upravo iz tog razloga su podržali vojni puč kojim je Morsi skinut sa vlasti od strane Abdel Fataha el Sisija 2013. godine. Ovaj potez saudijske monarhije, koji su Turci odmah osudili, predstavlja prvi znak divergencije između Rijada i Ankare, uzrokovan ideološkim razlikama.

Dokaz ozbiljnosti konflikta oko ove organizacije je činjenica da je već u oktobru naredne godine Rijad uspešno sprečio Ankaru da postane nestalni član Saveta bezbednosti UN. Turska je u konkurenciji za dva slobodna mesta rezervisana za glasački blok pod nazivom „Zapadnoevropska grupa i drugi” (Western European and Others Group - WEOG) izgubila od Španije i Novog Zelanda. Više diplomatskih izvora je potvrdilo da je to posledica intenzivne kampanje koju je Rijad vodio protiv članstva Turske u Savetu.

Stvari su se dodatno pogoršale 2017. kada su Saudijci prekinuli diplomatske odnose sa Katarcima zbog podrške koju pružaju MB i drugim islamističkim organizacijama u regionu. Doha je, trpeći određene ekonomske posledice, bila primorana da brzo pronađe alternativne rute za uvoz i izvoz hrane i drugih proizvoda, te je Ankara tada pritekla u pomoć. Uz to, Republika Turska je povećala vojno prisustvo u Kataru kao znak podrške. Iako Ankara nije želela fizički okršaj sa Rijadom, već je samo simbolički uvećala broj svojih vojnika u Kataru, ovaj manevar su Saudijci shvatili kao direktnu provokaciju.

Potezi Ankare tokom katarske krize mogu se tumačiti kao plan za obnovu vojne i ekonomske dominacije duž istočne linije Arabijskog poluostrva (od Omana do južnog Iraka). U svakom slučaju, evidentno je da je turska Vlada pokušala da iskoristi krizu u svoju korist, služeći se svojom ekspanzionističkom neoosmanskom spoljnom politikom na račun Saveta za zalivsku saradnju (Gulf Cooperation Council - GCC).

Ubistvo Kašogija i promena vlasti u Sudanu

Neophodno je spomenuti još jedan veliki razlog naglog povećanja tenzija između Rijada i Ankare, a to je ubistvo saudijskog novinara Džamala Kašogija u oktobru 2018. godine. Nakon tog ubistva u saudijskom konzulatu u Istanbulu, Turska je, sasvim logično, ne samo odigrala veliku ulogu u otkrivanju počinioca i njihove povezanosti sa zvaničnim Rijadom, već je i otvoreno vodila medijsku kampanju protiv saudijske monarhije. Pomenuti incident je u velikoj meri uticao na već narušeni ugled Saudijske Arabije u međunarodnoj zajednici, te stavio pritisak i na njene saveznike – pre svega na predsednika Trampa.

Saudijski novinar Džamal Kašogi (foto: www.tonychiazor.com)

Što se tiče Sudana, Omar el Bašir, diktator koji je vladao nekoliko decenija, svrgnut je sa vlasti početkom 2019. godine. Strahujući od povećanja saudijskog uticaja u zemlji, bio je vrlo prijateljski nastrojen prema rivalskoj Turskoj. Međutim, generali koji su ga svrgnuli su prosaudijski orijentisani, te je to narušilo tursko-sudanske odnose. Ankara je sa el Baširom potpisala niz ekonomskih sporazuma, uključujući i važan dogovor o zakupu ostrva Suakin na 99 godina. Turska je planirala obnavljanje uništenog osmanskog grada na ostrvu da bi ga pretvorila u privlačnu turističku destinaciju na Crvenom moru. Međutim, gorepomenuti vojni lideri koji su skinuli el Bašira sa vlasti su određene turske projekte stavili na čekanje.

Saudijsko-tursko rivalstvo u Libiji

Savez između Turske i libijske Vlade nacionalnog sporazuma (Government of National Accord – GNA) takođe je izazvao negativnu reakciju od strane Saudijske Arabije i njenih saveznika. Turska vojna podrška vladi u Tripoliju se zapravo ticala i regionalnih energetskih pitanja, a ne samo ideologije ili geopolitike. Ankara je u novembru 2019. godine potpisala sporazum sa Vladom Fajeza el Saradža kako bi uspostavila isključivu ekonomsku zonu (Exclusive economic zone – EEZ) koja preseca grčku i kiparsku pomorsku teritoriju i interese.

Ova odluka usledila je nakon inicijative Kipra, Grčke, Izraela, Italije, Jordana, Egipta i Palestine u januaru 2019. godine za stvaranje EastMed foruma, koji je zvanično osnovan kao međunarodno telo u januaru 2020. godine. Pomenuto telo nastoji da istočni Mediteran pretvori u veliko energetsko čvorište koje izvozi gas na evropska tržišta iz Izraela, Egipta i Kipra. Dakle, tursko-libijski sporazum je očigledno bio pokušaj da se to blokira.

Sa druge strane, Sadijska Arabija je od početka krize u Libiji podržavala vojnog oficira Halifu Haftara, koji ima izrazito antiislamističke stavove i koji je bio najveći rival gorepomenute libijske Vlade. Saudijci su tursku vojnu intervenciju tumačili kao pretnju regionalnoj bezbednosti, posebno jer Libija deli ogromnu granicu sa Egiptom, koji je jedan od najvećih saudijskih saveznika od 2013. godine. Zbog toga je Saudijska Arabija u tom periodu više puta zapretila uvođenjem sankcija Turskoj i vodila je razgovore sa UAE na temu „obuzdavanja turske ekspanzionističke politike”.

Bivši libijski premijer Fajez el Saradž i turski predsednik Erdogan (foto: www.see.news)

Religijski aspekt i perspektive saudijsko-turskog odnosa

Iz svega navedenog, jasno je da je rivalstvo između Saudijske Arabije i Turske veliko i da će biti potrebni veliki napori sa obe strane da bi došlo do sklapanja nekog saveza. Pored proksi konflikata i ekonomskog nadmetanja, treba uzeti u obzir i činjenicu da obe zemlje pretenduju na lidersku poziciju u religijskom smislu. Uprkos tome što su Saudijska Arabija i Turska sunitske zemlje, verzije islama koje ispovedaju nisu iste. Saudijskim vehabijama nikako ne odgovaraju aspiracije turskih vlasti koje trenutno, kao što je već pomenuto, zastupaju slične stavove kao MB.

Ono što bi moglo biti veliki, ako ne i najveći, kamen spoticanja u postizanju primirja je Islamska Republika Iran. Vazdušni napad 2020. godine na međunarodni aerodrom u Bagdadu, u kojem su Sjedinjene Američke Države ubile iranskog generala Kasema Sulejmanija, najbolje ilustruje komplikovanu prirodu odnosa između Saudijaca i Turaka i njihovu želju za dominacijom. Naime, i jedni i drugi su tajno odobrili taj napad u nadi da će umanjiti uticaj Irana u regionu. Ipak, uzimajući u obzir pregovore Rijada i Teherana koji su otpočeli početkom godine i još uvek traju, postoji šansa da i to izuzetno negativno utiče na krhki saudijsko-turski odnos. Ukoliko Iran uspe da obezbedi sebi bolje ekonomske pozicije preko Saudijske Arabije i nastane neka vrsta saveza između njih, to će nesumnjivo naići na neodobravanje od strane zvanične Ankare, koja se već istovremeno bori za uticaj sa obe sile u regionu.

Sve u svemu, malo je verovatno da će doći do potpunog „peglanja” odnosa između Saudijaca i Turaka. U prilog tome govori činjenica da su već tokom 2020. godine bezuspešno probali da nađu zajednički jezik oko gorenavedenih pitanja. Međutim, nedavno započeti pregovori između Turske i Egipta, a samim tim indirektno između Rijada i Ankare, mogu barem na kratko smanjiti tenzije u regionu. Skorašnji susreti turskih i sudanskih zvaničnika u cilju ponovnog uspostavljanja saradnje između njih takođe govore u prilog tome da su i turska i saudijska strana spremne da malo spuste gard. U svakom slučaju, svi ti pregovori između bliskoistočnih zemalja, sada kada se Amerikanci povlače iz Iraka, a Talibani su na vlasti u Avganistanu, nesumnjivo će rezultirati manjim ili većim promenama u MENA regionu.

Tamara Đorđević

Diplomirana profesorka arapskog jezika, književnosti i kulture Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Oblasti interesovanja vezane su za Bliski istok, MENA region i odnose u arapskom svetu. Od 2020. godine angažovana je kao istraživačica Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.
Diplomirana profesorka arapskog jezika, književnosti i kulture Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Oblasti interesovanja vezane su za Bliski istok, MENA region i odnose u arapskom svetu. Od 2020. godine angažovana je kao istraživačica Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.

Najnovije