MENA je akronim koji se odnosi na zemlje Bliskog istoka i severne Afrike (Middle East and North Africa), odnosno na države od Pakistana i Avganistana na istoku do Maroka na zapadu i od Turske na severu do Somalije i Etiopije na jugu. Tokom proteklih nekoliko decenija, a naročito nakon terorističkog napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. godine, ovaj region u geopolitičkom i geostrateškom smislu postao je izuzetno aktivan. Gotovo sve zemlje MENA regiona međusobno su povezane, a njihovi odnosi toliko su kompleksni da vrlo često iniciraju ili rezultuju promenama i u durgim delovima sveta. Drugim rečima, razumevanje i analiza bilateralnih odnosa država MENA regiona neophodna je kako bi se stekao adekvatan uvid u globalnu geopolitičku sliku XXI veka.
Avganistan i Pakistan, dve od ukupno četiri islamske republike na svetu, ne samo da dele preko 2.000 km dugu kopnenu granicu, već imaju i vrlo aktivne bilateralne odnose. Iako bi se u prvi mah moglo pretpostaviti da su jedni od najbližih saveznika, na šta upućuje geografski položaj, versko opredeljenje, pa čak kulturološki i istorijski razvoj, ove dve azijske zemlje su ipak tokom svoje istorije češće bile na „ratnoj nozi” nego u prijateljskim odnosima, dok je međusobni savez gotovo nezamisliv. Neprijateljstvo datira još od pakistanskog sticanja nezavisnosti 1947. godine, kada je Avganistan odbio da prizna granicu između dve zemlje. „Durano linija”, uspostavljena još 1893. godine između Britanske Indije i Avganistanskoga emirata, bila je neprihvatljiva za vlasti u Kabulu, a glavni problem bio je taj što pomenuta linija preseca teritoriju naseljenu Paštunima, autohtonim stanovnicima Avganistana. Veći deo Paštuna time je potpao pod vlast Pakistana, dok je drugi, dosta manji deo, ostao pod kontrolom Avganistana. Paradoksalno je, međutim, to što su Paštuni sa terotorije Pakistana oduvek bili usmereniji ka Islamabadu nego ka Kabulu.
Neprijateljstvo dve zemlje intenzivirano je 1952. godine kada su avganistanske vlasti objavile dokument kojim ističu pravo na sve oblasti naseljene Paštunima na teritoriji Pakistana, ali i Baludžistan – teritorijalno najveću provinciju u Pakistanu. Vlasti u Kabulu čak su obezbeđivale i sigurno utočište pakistanskim separatistima iz sporne provincije. Već 1954. godine Pakistan je odgovorio sklapanjem vojnog saveza sa SAD. Taj savez je svoj puni potencijal dosegao tokom 80-ih godina XX veka, kada je Avganistan postao poprište hladnoratovskih borbi za uticaj između Sovjetskog Saveza i SAD. Pakistan se u toj situaciji pozicionirao kao američki saveznik i najveći pokrovitelj mudžahedina koji su se u Avganistanu borili protiv sovjetskih trupa.
Upravo ta podrška Islamabada mudžahedinima je poslužila kao osnov budućeg razvoja odnosa Avganistana i Pakistana. Radikalizaciji jednog dela izbeglica iz Avganistana doprinela je i nemogućnost pohađanja regularnih škola, već samo medresa, koje su ih usmeravale ka radikalnom islamu. Sve to dovelo je do militarizacije i radikalizacije pograničnih oblasti u obe zemlje, a samim tim i do toga da se odnosi dveju zemalja praktično zasnivaju na odnosima vlasti prema terorističkim i separatističkim organizacijama, sa obe strane. Praktično jedini period povoljnih odnosa Avganistana i Pakistana trajao je od kada su Talibani preuzeli vlast u Kabulu 1996. godine do 2006. godine, kada je tadašnji avganistanski predsednik Hamid Karzai objavio da neće dozvoliti Pakistanu da se meša u unutrašnja pitanja Avganistana.
Nacionalnistički, propaštunski pokret koji svoj naziv vuče od paštunske reči za „studente” činili su muškarci koji proučavaju islam u avganistanskim i pakistanskim medresama. Vrhovno rukovodstvo talibana smešteno je u pakistanskom gradu Keta, uz saglasnost vojske i vodeće pakistanske bezbednosne agencije ISI (Inter-services Intelligence). Poznato je da je ISI stvorio, pružio utočište i podržao uspon avganistanskih talibana, koje Pakistan kategoriše kao „dobre” teroriste. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova, Nazirula Babar, je ovo nedvosmisleno potvrdio izjavom da je upravo Pakistan stvorio talibane. Nedavni Dogovor iz Dohe između avganistanskih talibana i SAD suštinski je veoma povoljan za Pakistan i „njihove” talibane koji će se vratiti na mesto glavnokomandujućih među Talibanima u sada potpuno haotičnom Avganistanu.
Upravo tokom talibanskog režima u Kabulu (1996-2001), Al Kaida je svoj operativni centar prebacila iz Sudana u Avganistan. Interes talibana za preoblikovanje Avganistana u visoko ortodoksno islamsko društvo učinio je režim otpornijim na spoljne pritiske, štiteći tako i pomenutu Al Kaidu. S premeštanjem sedišta Al Kaide obezbeđen je priliv privatnih finansija iz zalivske regije i na taj način smanjen pritisak na društveno-ekonomski razvoj Avganistana. Ipak, uprkos manjku pritiska na samo društvo, Avganistan se suočavao sa diplomatskim i ekonomskim sankcijama koje su paradoksalno ojačale, a ne oslabile terorističke grupe. Snaga Al Kaide ogledala se u veoma kompleksnoj mreži saradnje sa drugim terorističkim organizacijama poput pakistanskih talibana, Jaish-e-Mohammad (JeM), Lashkar-e-Jhangvi (LeJ) i Lashkar-e-Taiba (LeT). U to vreme najtraženiji begunac na svetu, Osama bin Laden, uspešno se skrivao punih 10 godina. Otkriven je i ubijen tek 2011. godine u Abotabadu u blizini pakistanske vojne akademije, uprkos konstantnom negiranju pakistanskih vlasti o njegovoj lokaciji.
Al Kaida bi u budućnosti mogla da pokuša da obnovi svoje snage u Avganistanu jer njene istorijske veze čine ovu zemlju privlačnim operativnim područjem, posebno ako grupa uspe da iskoristi svoje dugogodišnje odnose sa avganistanskim pobunjenicima koji su je podržavali u godinama koje su prethodile 11. septembru. „Staro jezgro Al Kaide teško je ranjeno, ali i dalje ima moćne saveznike poput pakistanskih talibana koji mogu poslužiti kao multiplikatori sile.”, izjavio je Bruce Riedel, bivši analitičar CIA.
Sa druge strane, „lošim” teroristima Pakistan smatra Tehrik-i-Taliban Pakistan (TTP), savez militantnih mreža formiran 2007. godine radi ujedinjenja opozicije protiv pakistanske vojske, grupe koja je istorijski održavala bliske veze sa visokim članovima Al Kaide. Posmatrači UN tvrde da TTP ima posebne anti-pakistanske ciljeve, ali i da vojno podržava avganistanske talibane protiv snaga avganistanske vlade. Međutim, Avganistan i Pakistan se ne slažu oko korena i utočišta ove grupe. Pakistan odbacuje tvrdnju doskorašnjeg avganistanskog ministra spoljnih poslova, Muhameda Hanif Atmara da je Tehrik-i-Taliban Pakistan (TTP) osnovan u Avganistanu i da operira sa avganistanske teritorije. Prema politici nacionalne bezbednosti Islamske Republike Avganistan, ovaj pokret je zajedno sa drugim terorističkim grupama prepoznat kao neprijatelj mira, stabilnosti i prosperiteta u Avganistanu i regionu. Pakistan pak tvrdi da TTP nekažnjeno boravi u Avganistanu i čini prekogranične napade uz pomoć neprijateljskih bezbednosnih agencija.
Kao i u većini slučajeva kada država pruža sigurno utočište ekstremističkim grupama, bezbednosne agencije te države imaju ogroman indirektan ali neretko i direktan upliv i saradnju sa istim. Avganistanski KHAD (Khadamat-e Aetela’at-e Dawlati) jedna je od četiri agencije tajnih službi optuženih za terorističke napade na severozapadu Pakistana tokom ranih osamdesetih. Moguću povezanost sa samim vrhom države možemo naslutiti i na osnovu činjenice da je KHAD na početku vodio Muhamed Nadžibula, sve dok nije postao predsednik Avganistana 1986. godine. Narednih godina KHAD je uživao ogromnu autonomiju u odnosu na druge avganistanske državne institucije.
Krajem 80-ih Stejt department SAD okrivio je WAD (Wizarat-i Amaniyyat-i Dawlati), avganistansku tajnu obaveštajnu službu koju je oformio KGB, za terorističke napade na pakistanske gradove. Nakon decenija prožetih brojnim tragičnim dešavanjima, general pakistanske vojske Kamar Džaved Bajva 2017. godine, apelovao je na Avganistan da učini više u borbi protiv terorizma. Međutim kao što vidimo terorizam koji sponzoriše država i dalje je od vitalnog značaja kao instrument spoljne politike koju će države nastaviti da koriste. Isti odnos prema terorizmu ima i Pakistan, a pogotovu ISI, za koju je i nekadašnja premijerka Pakistana Benazir Buto kazala da nije u potpunosti pod kontrolom države, već da predstavlja „državu u državi”.
Prema dostupnim izveštajima, godišnji izdaci pakistanske obaveštajne službe prema terorističkim organizacijama kreću se između 150 i 250 miliona dolara. Tadašnja strategija ISI, koja se ne razlikuje mnogo ni danas, proistekla je od reči diktatora Zia: „Avganistan se mora naterati da proključa na odgovarajućoj temperaturi”. Tako je savez pakistanske vojske, službi bezbednosti i učitelja iz madresa, rezultirao kolosalnim usponom radikalnog islama u zemlji. Pakistan je podržavao Talibane nakon 2001. godine jer su Karzaijevom vladom dominirali ne-Paštuni i zvaničnici za koje se smatralo da su naklonjeni Indiji. Podršku je pokazao i evakuacijom oko 5.000 članova najvišeg rukovodstva talibana i Al Kaide koje su NATO snage opkolile u invaziji na Avganistan 2001. godine. Ovaj, nikada zvanično potvrđen događaj, poznat kao vazdušni lift Kunduz, odnosno „Vazdušni prevoz zla”, izvelo je pakistansko Ratno vazduhoplovstvo.
Rasprostranjeno je mišljenje da ISI aktivno učestvuje u borbi protiv terorizma, dok sa druge strane neguje i sponzoriše druge terorističke organizacije, pre svega u susednim zemljama – Avganistanu i Indiji. To dokazuje da Pakistan i dalje pravi razliku između „loših” i „dobrih” terorista, odnosno onih koji ugrožavaju centralnu vlast u Islamabadu i onih koje taj isti Islamabad neguje zarad sopstvenih ciljeva, pre svega na spoljnopolitičkom planu. Ovakav selektivni pristup bezbednosnih agencija prema terorističkim grupama navodi na zaključak, da se veliki broj napada izvodi uz pristanak, ako ne i potpunu podršku tih službi, inače odgovornih za očuvanje mira u državi.
Dodatni problem u odnosima dve zemlje predstavlja delimično autonomno područje – FATA (Federally Administered Tribal Areas), odnosno regioni sa obe strane granice koji su pod upravom plemenskih vođa. U ovom području praktično vlada bezakonje što ga čini pogodnim za delovanje terorističkihi organizacija. Iako UN godinama vrše pritisak na Pakistan da pojača kontrolu svog dela granice sa Avganistanom, činjenica je da su ilegalni prelasci granice svakodnevnica, a postoje dokazi i da je u poslednjoj ofanzivi Talibana proteklih nedelja učestvovalo preko 10.000 boraca iz Pakistana.
Najnovija etapa bilateralnih odnosa dveju država otpočela je onog trenutka kada je najavljeno povlačenje NATO snaga iz Avganistana. Talibani su gotovo istog dana započeli ofanzivu i iz dana u dan uspostavljali kontrolu nad sve većim delom države. Postoje indicije da je ofanziva bila pripremana dosta ranije, i to na teritoriji Pakistana, te da su, kada je veći deo NATO snaga napustio Avganistan, pakistanski talibani prešli granicu i započeli vojne operacije. Doskorašnje vlasti u Kabulu, u skladu sa svojim sposobnostima, pokušavale su da dokažu povezanost Talibana sa zvaničnim kanalima u Islamabadu, ali čini se da za ovo pitanje međunarodna zajednica nije imala sluha.
Svojevrstan paradoks u odnosima Avganistana i Paksitana predstavlja činjenica da se uporedo sa međusobnim optužbama vode i pregovori o jačanju saradnje. Visina pakistanskih investicija u Avganistanu je protekle godine dosegla čak 1 milijardu dolara. Uglavnom su finansirane izgradnje bolnica i puteva, koje su najviše i stradale tokom godina ratovanja. Takođe, brojne investicije bile su usmerene ka obrazovnom, ali i poljoprivrednom razvoju Avganistana. Iako su doskorašnje avganistanske vlasti gotovo neprekidno optuživale Pakistan da finansira teroriste koji ratuju protiv njih, ne može se poreći da je Pakistan najveći trgovinski partner Avganistana.
Međutim, i u tim ekonomskim odnosima leži deo problema koji je, opet, povezan sa terorizmom. Naime, Avganistan ne poseduje izlaz na more, te stoga koristi pakistanske luke Karači i Gvadar. Gvadar se nalazi u već pomenutoj spornoj provinciji Baludžistan, dok svi putevi ka Karačiju vode preko te provincije. Baludžistan je, kako se veruje, dom više stotina terorista i različitih terorističkih organizacija. Tu se nalaze baze i organizacije koje teže secesionizmu Baludžistana, zatim onih koje se bore protiv zvaničnog Kabula ali i organizacija koje se pak zalažu za formiranje Paštunistana, koji bi obuhvatio delove i Avganistana i Pakistana. Stoga ovu provinciju i Kabul i Islamabad smatraju više nego spornom. Da stvar bude gora, početkom jula, najveći granični prelaz između Avganistana i Pakistana u ovoj provinciji, Spin Boldak zauzeli su Talibani. Iako su zvaničnici iz Kabula ovo negirali, neosporno je da se na ovom graničnom prelazu trenutno vijore pakistanska i talibanska zastava. Portparol Talibana navodi da je njihova saradnja sa pakistanskim graničarima više nego dobra i da prelaz funkcioniše neometano.
Iz svega navedenog može se zaključiti da su trenutni odnosi Avganistana i Pakistana izuzetno nestabilni, kakvi su uostalom bili tokom čitave istorije ove dve zemlje. Specifičnost predstavlja upravo taj odnos zvaničnih vlasti prema terorističkim organizacijama kojih na ovom prostoru ima više od 100. Koliko su same države ali i njihov odnos kompleksni, toliko su pojedine strane vlade nastojale da ih objedine. U tome su prednjačile SAD koje su tokom Obamine administracije inkorporirale termin „AfPak”, koji se načelno odnosio na rat protiv terorizma u obe zemlje. Međutim, deluje kao da je taj termin samo prvi korak ka obnavljanju ideje o konfederaciji dve zemlje.
I zaista, nisu usamljeni glasovi koji ukazuju na sličnosti Pakistana i Avganistana, ali i da se samo zajedničkim snagama mogu odupreti globalnom neprijatelju današnjeg sveta – terorizmu. I dok bi ovakva konfederacija u ogromnoj meri značila Avganistanu, postavlja se pitanje koju bi korist od toga imao Pakistan, ali i kako bi na to gledale okolne zemlje. Vlasti u Pakistanu ističu da je saradnja dve zemlje neophodna, ali da ne vide bilo kakvu pozitivnu stranu sklapanja bilo kog oblika konfederacije. Postavlja se pitanje kako bi izgledala ta konfederacija, kako bi bila podeljna vlast i kakav bi bio njen odnos sa okolnim zemljama.
Naročito kompleksnim čini se pitanje potencijalnih odnosa sa Indijom, sa kojom je Avganistan do skoro (do trenutka zauzimanja Kabula od strane Taliban) imao prijateljski odnos, dok se istovremeno Pakistan i Indija spore oko delova Kašmira. Smatra se da su pakistanska vojska i ISI pružili prikrivenu podršku terorističkim grupama aktivnim u Kašmiru, uključujući podružnicu Al Kaide, Jaish-e-Mohammed. Očekivano, Pakistan je negirao bilo kakvo učešće u terorističkim aktivnostima u Kašmiru, tvrdeći da samo pruža političku i moralnu podršku secesionističkim grupama koje teže samostalnosti od indijske vlasti.
Budućnost odnosa Avganistana i Pakistana će neminovno zavisiti od pravca kojim se bude kretala politička situacija u Avganistanu tokom narednih nekoliko meseci. Iako se očekivao građanski rat između zvaničnih vlasti i Talibana, sada već bivši predsednik Gani, napustio je zemlju upravo sa ciljem izbegavanja otvorenog sukoba. Zauzimanjem Kabula od strane Talibana, jasno je da će upravo oni formirati novu vlast, čim i poslednji NATO vojnik bude napustio Avganistan.
S obzirom da Pakistan sada već gotovo i ne krije da je na strani Talibana, dok sa druge strane Indija ističe svoje prijateljske veze sa Avganistanom, sukobi možda čak i međunarodnih razmera nisu nemogući. Ne treba zaboraviti ni Kinu koja u poslednje vreme bogato investira u Avganistan, te će se sigurno i sama uključiti kako bi zaštitila svoje interese. Ogromnu opasnost predstavlja i to što su sve tri pomenute države opremljene nuklearnim naoružanjem. Kada se tome pridoda i Iran, zapadni sused i Avganistana i Pakistana, dobije se recept za katastrofu širokih razmera. Kao jedino rešenje čitave situacije koja bi nesumnjivo doprinela stabilizaciji svih odnosa u regionu, nameće se zajednička borba protiv terorizma. Njegovo iskorenjivanje sa ovih prostora nesumnjivo bi pokrenulo lavinu događaja koji mogu doprineti pobedi nad terorizmom i na globalnom nivou. Postavlja se pitanje, da li najpre Avganistan i Pakistan, a potom i druge sile, žele da se otarase terorista sa svojih teritorija ili žele da ih i dalje koriste kao instrument spoljne politike.
Idi nazad
