Najava Turske da ponovo pošalje svoje istraživačke brodove u vode na koje pravo polaže Grčka, po drugi put je u proteklih nekoliko meseci podigla tenzije između ove dve mediteranske zemlje. Naime i pored međunarodnog pritiska na vlasti u Ankari da se istraživanja obustave, turski zvaničnici saopštili su da će njihovi brodovi nastaviti proučavanje morskih dubina i tokom narednih meseci.
Time je istočni Mediteran ponovo postao poprište ukrštanja različitih sila i njihovih interesa u ovom delu sveta. Sa jedne strane, Evropska unija kroz podršku Grčkoj i Kipru kao svojim članicama, pokušava da izvrši dodatnu diverzifikaciju u snabdevanju energentima. Na taj način ona bi direktno smanjila uvoz, a time i zavisnost od Ruske Federacije, ali i povećala potencijal sopstvenih zaliha. Sa druge strane i Turska pokušava da ostvari sličan cilj. Zvanična Ankara, pored toga što želi da smanji zavisnost od uvoza, koristi nestabilnu bezbednosnu situaciju na Bliskom istoku i severu Afrike kako bi dodatno učvrstila status regionalne sile.
Koliko je ovo pitanje značajno za obe strane, potvrđuje i nedavna procena Američkog geološkog zavoda prema kojoj se u pomenutom regionu, preciznije samo u Levantskom moru, nalazi oko 1,7 milijardi barela nafte i više od 122 biliona kubnih metara gasa. Postojeća nalazišta u regionima Levijatan, Zohra i Afrodita, dodatno potvrđuju tezu o velikom bogatstvu koje krije Sredozemlje.
Iako Turska ima najveću obalu koja izlazi na istočno Sredozemlje njoj je izlazak na otvoreno more prilično ograničen. Delom je razlog sporazum iz Lozane 1923. godine kada je, tadašnje Osmansko carstvo kao gubitnica u Prvom svetskom ratu, izgubilo pravo na ostrva u Egejskom moru prepuštajući kontrolu Grčkoj. Drugi razlog ograničenog pristupa istočnom Sredozemlju leži u činjenici da se nije postiglo zajedničko tumačenje konvencije UN o pravima mora iz 1982. godine. Tim međunarodnim sporazumom se uspostavljaju Ekskluzivne ekonomske zone na moru koje države mogu imati u razmaku od 200 nautičkih milja od svoje obale. To se ogleda u činjenici da ovom konvencijom jedno ostrvo poput ostrva Kastelorizo, koje je samo na 2 km od turske obale, ima pravo na svoju EEZ od 200 NM što uveliko smanjuje otvoreno istraživanje i eksploatisanje prirodnog bogastva na moru. Upravo je na ovom mestu došlo do incidenta kada je turski istraživački brod u pratnji vojne mornarice ušao u grčke teritorijalne vode. U ovom sporu, Turska zauzima stav da samo kontinentalni delovi država koje izlaze na more mogu imati pravo na EEZ, a ne i mala, skoro nenaseljena ostrva koja su na 600 kilometara udaljena od svoje matične države.
I dok sa jedne strane ove dve države imaju problem oko podele teritorijalnih voda, sa druge strane se javlja i stari istorijski problem oko Turske republike Severni Kipar. Završetkom rata iz 1974. godine uspostavljena je granica koja je do tada jedinstveni Kipar podelila na dva dela, većinski južni deo koji nastanjuju Grci i severni deo koji pretežno nastanjuju Turci. Međutim, ove dve države nemaju isti tretman u međunarodnoj politici. Južni deo je međunarodno priznata država, članica Ujedinjenih nacija i Evropske unije dok severni deo to nije, tačnije, priznaje ih samo matična država Turska koja je uveliko i pomogla u stvaranju ove države.
Glavno pitanje koje se javlja jeste upravo da li Turska republika severni Kipar ima pravo na svoju EEZ kao međunarodno nepriznata država. To je još jedan u nizu nerešenih odnosa koji dodatno komplikuje podelu teritorijalnih voda, produbljuje krizu i nepoverenje između ova dva naroda.
Stvari dodatno komplikuje i činjenica da su i Turska i Grčka članice NATO ali da ne postoje institucionalni mehanizmi u okviru ove alijanse za rešavanje pitanja razgraničenja na moru. I dok su obe članice iste alijanse, čini se da NATO partneri zauzimaju blaži stav prema Turskoj. Razlog tog stava leži pre svega u činjenici da po konvencionalnom naoružanju Turska zauzima drugo mesto u NATO savezu što je čini izuzetno bitnom članicom.
Povremeno se mogu čuti izjave da ni vojno rešenje nije isključeno kao rezultat neraščišćenih odnosa, mada su ti izgledi malo verovatni. Preciznije, iako dođe do sukoba, on će biti ograničenih razmera. Prevashodno će se voditi sukob preko mornaričkih i vazduhoplovnih snaga i to oko strateški važnih ostrva koja su nadomak turskog kopna poput pomenutog ostrva Kastelorizo. U slučaju vojne intervencije, nesumnjivo je da će pokretač takvih sukoba biti upravo Turska koja je već pokazala da se ne libi da upotrebi svoje oružane snage kao vid rešavanja konflikata poput rata u Siriji. Grčka ostrva bi u tom slučaju bila gotovo neodbranjiva zbog udaljenosti najbližih vojnih aerodroma kao i postojanja turskih sistema PVO S-400 koji pokrivaju nebo iznad ostrva koja su na veoma bliskoj udaljenosti od turskog kontinentalnog dela.
Ni odnosi sa drugim NATO saveznicima nisu idilični. Diplomatsku relaciju Ankara-Pariz otežava najava donošenja zakona o borbi protiv separatizma koji upravo cilja islamsku zajednicu u toj državi. Erdogan se osetio prozvanim da stane u zaštitu muslimana i tim povodom uputio je teške reči francuskom kolegi Emanuelu Makronu.
No ova dva lidera se spore i oko građanskog rata u Libiji. Podržavajući suprostavljene strane u ratu, trzavice ova dva predsednika se samo pojačavaju. Naime, Makron pruža podršku odmetnutom generalu Halifi Haftaru, dok Erdogan ima dobre odnose sa vladom u Tripoliju.
Pored toga, potpisani tursko-libijski sporazum oko razgraničenja na moru daje zeleno svetlo turskoj mornarici i istraživačkim brodovima da nesmetano vrše istraživanja morskih dubina. Tim potezom došlo se do obostrane koristi. Vlasti u Turskoj su obezbedili legalni sporazum budući da je potpisan sa jedinom vladom koju su UN zvanično priznale pa samim tim imaju dozvolu da eksploatišu resurse. Sa druge strane, libijska vlada je obezbedila snažnog saveznika u borbi za suzbijanje pobune na istoku zemlje koju predvodi Haftar.
Na taj način poslata je direktna poruka ne samo Francuskoj već i Grčkoj koja smatra da je zbog toga direktno oštećena, pa samim tim i poruka celoj EU s obzirom na jedinstvenu spoljnu i bezbednosnu politiku koju zagovaraju. Ovakvim stavom vlade u Ankari još jednom se potvrđuje da članstvo u evropskoj porodici naroda nije primaran cilj turske spoljne politike. I pored toga što bi Turska pre svega ostvarila veliki ekonomski profit prodorom na slobodno tržište EU, zaključuje se da je glavni spoljnopolitički cilj povratak na čelo regionalne sile što Grci često komentarišu kao nastavak neoosmanske politike.
Pored Francuske i Grčke, ni glavni tradicionalni partner Turske u ovom delu sveta SAD ne gledaju više blagonaklono na politički kurs koji vodi Erdogan. Prisni odnosi sa Ruskom Federacijom kao i kupovina njihovog vojnog naoružanja a pre svega sistema PVO S-400 ukazuje na to da Turska itekako traži alternativna savezništva iako je članica NATO saveza. Odnosi ove dve zemlje zapali su u krizu 2016. godine, nakon pokušaja vojnog puča u Turskoj. Erdogan je direktno optužio Fetulaha Gulena da stoji iza ovog puča i zatražio od SAD (gde Gulen uživa politički azil) njegovo izručenje. Budući da je deportacija izostala, Turska je iskoristila priliku da optuži zvanični Vašington da štiti osobu koja je planirala da silom smeni legitimnu vlast u Ankari.
Vojni puč razlog je i loših odnosa sa vlastima u Kairu. Na nasilnu smenu vlasti 2013. godine u Egiptu koju je izveo general el Sisi nije blagonaklono gledao turski estamblišment, kao ni na egipatsku podršku Halifi Haftaru u libijskom građanskom ratu. Tom prilikom, u pomenutom puču svrgnut je sa vlasti Muhamed Morsi, dok su viđeniji predstavnici organizacije Muslimansko bratstvo, koji su inače uživali naklonost i podršku Ankare, pohapšeni. Turski predsednik Erdogan stao je u odbranu svrgnutog predsednika i njegovih pristalica, pružajući im direktnu podršku kroz medijsko-propagandni rad koji je vođen iz Istanbula. Sve to nova vlast u Kairu okarakterisala je kao pokušaj dalje destibilizacije egipatske države. Zbog toga su ovi događaji samo ubrzali konačnu odluku egipatskog predsednika el Sisija da ne pozove turskog kolegu na novoosnovani Gas forum istočnog Sredozemlja, na kome je upravo i napravljen nezvanični savez protiv širenja turskog uticaja na region. U Kairu su se tada okupili predstavnici Kipra, Grčke, Jordana, Izraela, Palestine i Italije što jasno ukazuje da pomenute zemlje Tursku doživljavaju kao remetilački faktor. Sve to uticalo je da odnosi na relaciji Ankara-Kairo postanu gotovo neprijateljski.
Loše odnose Ankara ima i sa Tel Avivom. Iako se nastoji da obe strane unaprede odnose, najveću prepreku predstavlja incident Mavi Marmara kada su brodovi sa humanitarnom pomoći pokušali da probiju blokadu pojasa Gaze i tom prilikom su izraelski komandosi ubili 10 turskih aktivista.
Zbog svega navedenog, stiče se utisak da je Turska poprilično usamljena u borbi za svoje interese. Osim međunarodno priznate vlade u Tripoliju koju predvodi Fajez el Saradž i međunarodno nepriznate turske Republike severni Kipar, čini se da Erdogan nema druge saveznike.
Izlaz iz ove situacije se ne nazire u skorijoj budućnosti. Najverovatniji je put međunarodne arbitraže kako su slične probleme u prošlosti rešavali Mjanmar i Bangladeš ili Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo. Uz to, postavlja se i pitanje ko može dovesti te dve strane za isti pregovarački sto. Evropska unija je slaba po tom pitanju, a iako ima zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku vidljiva su očita neslaganja oko važnih pitanja poput sankcija Rusiji i rešavanju migrantske krize. SAD trenutni fokus usmeravaju na Južno i Istočno kinesko more, dok NATO čini se da nema proverene mehanizme rešavanja sukoba između svojih članica.
Pomenutom arbitražom potencijalno bi mogle da se smanje postojeće tenzije, samo ukoliko bi se njome pojasnila i konvencija UN o pravima mora i postojanju EEZ. Naime, u tekstu konvencije je naznačeno da ostrva koja ne poseduju aktivan privredni život i na kojima ne postoje trajno nastanjena mesta, nemaju pravo na EEZ u rasponu od 200 NM. To ide u prilog tezi da od preko 1.200 ostrva u Mediteranu koje poseduje Grčka, svega njih oko 250 je trajno naseljeno.
Drugi izgled koji je manje verovatan jeste da po ugledu na Hrvatsku i Sloveniju, dođe do direktnih pregovora dve vlade u Atini i Ankari. Iako se u datom slučaju nije došlo do konačnog rešenja to ne znači da do njega ne bi došlo u slučaju grčko-turskog spora. Međutim, ovo ostaje veliko pitanje s obzirom na oprečne stavove koje poseduju dve strane kao i postojanje još jednog otvorenog pitanja a to je pitanje pomenutog severnog Kipra.
Dakle, sve govori u prilog tome da će u dogledno vreme ovaj spor u istočnom Mediteranu ostati aktuelno pitanje zbog nepostojanja političke volje za njegovim rešavanjem.
Idi nazad
