Sunitska/vahabijska Saudijska Arabija, na čijoj je teritoriji rođen islam, pretenduje na lidersku poziciju u muslimanskom svetu, kao i Iran sa druge strane Persijskog zaliva koji je najveća šiitska država. Na toj liniji suniti – šiiti počiva dosta sukoba u islamskoj zajednici, ali u poslednjih dvadesetak godina, pored ovog konflikta koji datira još iz 7. veka, pojavile su se dodatne tenzije uzrokovane težnjama dveju zemalja za dominacijom, pre svega ekonomskom, ali i političkom i bezbednosnom, ne samo u regionu, već širom islamskog sveta.
Okidač za potpuno prekidanje diplomatskih odnosa Irana i Saudijske Arabije bio je napad na saudijsku ambasadu u Teheranu početkom 2016. godine, koji je usledio nakon pogubljenja uticajnog šiitskog šeika Nimra el Nimra u Rijadu. Ipak, početkom ove godine pojavile su se naznake da bi moglo da dođe do normalizacije odnosa i čini se da su obe strane optimistično pristupile pregovorima. Budući da Iranci nastoje da poboljšaju svoje ekonomske pozicije nekom vrstom partnerstva sa Saudijcima i na taj način izbegnu sankcije na prodaju nafte, ova nagla promena diskursa ne treba da čudi, jer nafta u suštini diktira spoljnu politiku svih zemalja na Bliskom istoku. Međutim, uzimajući u obzir politički, kulturni i religijski jaz između ove dve zemlje, uprkos dobroj volji koju pokazuju, malo je verovatno da će bilo kakav sporazum biti dugoročno održiv.
Upravo je izvoz nafte i gasa u prošlosti predstavljao jednu od spornih tačaka iransko-saudijskog odnosa, s obzirom na to da ekonomije obe zemlje umnogome zavise od eksporta energenata. Kraljevina Saudijska Arabija, najveći proizvođač OPEC, sa svojim velikim rezervama nafte i znatno manjom populacijom od oko 35 miliona stanovnika, ima veći interes za dugoročno sagledavanje globalnog tržišta nafte, te podstiče umerene cene. Suprotno tome, Islamska Republika Iran, koja je takođe članica OPEC, i u kojoj živi oko 85 miliona ljudi, primorana je zbog sankcija i znatno nižeg životnog standarda da podstiče visoke cene nafte i gasa.
Jedan od skorijih primera koji govore u prilog činjenici da je konkurentnost Irana i Saudijske Arabije na ovom polju izuzetno jaka i da su obe strane spremne na drastične mere da bi zaštitile svoje interese je katarska diplomatska kriza (2017-2021). Dobra i razvijena saradnja Dohe i Teherana, mahom zbog deljenja najvećeg svetskog ležišta tečnog prirodnog gasa u Persijskom zalivu, bila je jedan od glavnih argumenata Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Bahreina i Egipta za uvođenje kopnenog i vazdušnog embarga Kataru i potpuni prekid diplomatskih odnosa. Ovim potezom Rijad ne samo da nije uspeo da ograniči uticaj Teherana na Arabijskom poluostrvu i oteža mu pristup prirodnom gasu, već je postigao sasvim suprotno – Katar je u potpunoj izolaciji na poluostrvu bio primoran da se oslanja još više na Iran. Posmatrajući ovu krizu iz sadašnje perspektive, čini se da su Saudijci shvatili da kad već ne mogu tako lako da suzbiju uticaj Irana, mogu barem da profitiraju ekonomskom saradnjom, što objašnjava njihovu želju za dijalogom.
Pored katarske krize, situacija u Jemenu sigurno je doprinela tome da se Rijad uključi u pregovore sa Teheranom. Iako Saudijska Arabija već šest godina ratuje u Jemenu na strani sunitskog predsednika Abdurabuh Mensur Hadija, nije uspela da ostvari svoje ciljeve i suzbije šiitski pokret Huta, koje finansijski i logistički podržava Iran. Zbog toga što je saudijska monarhija zapala u problem iz kog ne zna kako da se izvuče, a želi da izađe iz rata bez priznavanja poraza, uspostavljanjem boljih odnosa sa Iranom čini se da je epilog intervencije u Jemenu sasvim realan u bližoj budućnosti. U prilog tome govori činjenica da je upravo ovaj konflikt, kako navode izvori upućeni u višemesečni tok dijaloga, jedna od glavnih tema razgovora predstavnika Irana i Saudijske Arabije.
Sukobljeni interesi dveju zemalja vidljivi su i u drugim državama u regionu gde direktno ili indirektno podržavaju suparničke strane, te bi normalizacija odnosa mogla da utiče ne samo na Zaliv i Jemen, već i na celu teritoriju Bliskog istoka – ponajviše na Irak gde je većinsko stanovništvo šiitsko, Liban gde šiitski Hezbolah deluje kao iranski satelit, kao i na Siriju, čiji alavitski (šiitski) predsednik Bašar el Asad takođe uživa iransku podršku.
Uz to, iako Tel Aviv i Rijad još uvek nisu formalno uspostavili odnose, prethodnih par godina više puta su se pojavili izveštaji koji ukazuju na opsežnu diplomatsku i obaveštajnu saradnju između Saudijaca i Izraelaca protiv zajedničkog regionalnog neprijatelja Irana, koji jevrejsku državu ne priznaje kao legitimnu. Dakle, promena u odnosu Iranaca i Saudijaca bi mogla veoma negativno da utiče ne samo na odnos Rijada i Tel Aviva, već i na odnos drugih arapskih zemalja sa Izraelom.
Sukobi različitih verskih denominacija predstavljaju veliki problem skoro svih država Bliskog istoka i Severne Afrike. Moderne zemlje ovog regiona formirane su unutar veštačkih granica koje su povukle evropske kolonijalne sile, ne obazirući se na to da li su te linije imale istorijskog smisla i bile pravične prema različitim religijama, plemenima i narodima koji su naprasno bili okupljeni u jednu celinu. Upravo iz tog razloga većina ovih zemalja su vrlo lako ili doživele krah, a zatim i rasparčavanje na delove kojima strane sile manipulišu poput Sirije, ili su duboko podeljene i nestabilne poput Libana. I saudijska i iranska strana sebe smatraju predvodnicom u vlastitoj verziji islama, pa tako saveznike i grupe koje podržavaju biraju nominalno na osnovu verske denominacije – Saudijci podržavaju sunite, a Iranci šiite.
Tako dolazimo do verskog faktora iransko-saudijskog odnosa, koji se neretko zloupotrebljava, pa se često u agresivnim retorikama zvaničnika Irana i Saudijske Arabije mogu čuti provokacije koje imaju religijsku osnovu. Ova taktika je dobro služila i jednoj i drugoj strani u prošlosti, ne samo da bi povećavala antagonizam između različitih verskih grupa, već i podstakla pobunjeničke strasti u regionu.
S tim u vezi, iako se na prvi pogled čini da je Saudijska Arabija homogena i ujedinjena pod sunitskom gvozdenom pesnicom porodice el Saud, zapravo i ona ima svoje podele, te u Istočnoj provinciji živi oko 12% šiita koji se sporadično bune protiv Rijada. Ova šiitska manjina je dugi niz godina meta političke represije. Iako je saudijska vahabijska doktrina utemeljena na istrebljenju šiitskih i sufijskih „jeretika”, religija nije jedini razlog njihovog tlačenja. Naime, u pomenutoj provinciji nalaze se najveća saudijska nalazišta nafte, pa je taj region od posebnog značaja za Rijad i učiniće sve što može da zadrži potpunu kontrolu nad ovom oblašću. S obzirom na to da se ta provincija, prepuna nafte i naseljena šiitima, nalazi na samom istoku zemlje, sa izlaskom na Persijski zaliv tačno prekoputa Irana, strah Saudijske Arabije od širenja iranskog uticaja na Arabijsko poluostrvo sigurno neće tako lako iščeznuti čak i ako dođe do uspostavljanja saradnje između njih.
Kraljevina Bahrein, koja se nalazi vrlo blizu Istočne provincije, služi kao dobar podsetnik Saudijcima, pored Huta u Jemenu, da Iranci mogu opet da podstaknu pobune šiita u neposrednoj blizini. Činjenica da su šiitski protesti u Bahreinu, nakon arapskog proleća 2011. godine, bili toliko ozbiljni da Manama nije mogla sama da reši problem, već je Rijad morao da interveniše da bi se pobune ugušile, potvrđuje da saudijska monarhija ozbiljno shvata pretnju od širenja iranskog uticaja i opasnost od prelivanja pobuna na svoju teritoriju.
Ukoliko dođe do normalizacije odnosa između Irana i Saudijske Arabije, velika je verovatnoća da će to, kao što je i ranije bilo, biti samo kratkoročno smanjenje tenzija, jer za sklapanje saveza na duže staze moraju da premoste ogromne prepreke. Pored usklađivanja energetske i spoljne politike i stavljanja verskih razlika po strani, tu je kritično i bezbednosno pitanje iranskog nukelarnog programa. Iako ova tema još uvek nije pokrenuta tokom pregovora, zvanični Rijad je početkom jula meseca ponovo izrazio zabrinutost zbog povećanja iranskih nuklearnih aktivnosti i naglasio da ih i dalje smatra ozbiljnom bezbednosnom pretnjom regionu, te je jasno da bi ovo, između ostalog, mogao biti još jedan kamen spoticanja u postizanju sporazuma.
U svakom slučaju, iako pojedini analitičari smatraju da će ovi pregovori rezultirati ogromnom promenom geopolitičke situacije na Bliskom istoku, pogotovu sada kada se Amerikanci povlače iz Avganistana i najavljuju odlazak iz Iraka, iz svega navedenog u tekstu jasno je da između Irana i Saudijske Arabije postoje fundamentalne razlike i da njihova konkurencija i međusobno nepoverenje neće tako lako nestati samo formalnim uspostavljanjem odnosa, ponovnim otvaranjem ambasada i formiranjem labave ekonomske saradnje.