Grupa Vagner i ruski hibridni ratovi - Slučaj Libija

Promenom težišta spoljnopolitičkog interesovanja Ruske Federacije ka afričkom kontinentu, došlo je do razvijanja posebnog vida hibridnog ratovanja u kojem su privatne vojne i bezbednosne kompanije (PMSC, Private Military and Security Companies), kao što je Grupa Vagner, ključni akteri. Na osnovu prvobitnih iskustava iz Ukrajine i Sirije, PMSC postaju glavno sredstvo za ostvarivanje ruskih geostrateških, diplomatskih i ekonomskih interesa u neuspelim i urušenim afričkim zemljama.

Koristeći se različitim metodama (paravojnom, borbenom, obaveštajnom, bezbednosnom i propagandnom delatnošću) PMSC deluju u konfliktnim područijima i omogućavaju zvaničnoj Moskvi i ruskim preduzetnicima, širenje političkog i ekonomskog uticaja, kao i uspostavljanje novih trgovinskih tokova. U prilog tome ide i činjenica da je tokom prve godine prisustva PMSC u Africi vrednost trgovine porasla sa 3,4 milijarde dolara iz 2015. na 14,5 milijardi dolara u 2016. godini. Njihovo angažovanje u Africi najpre je primećeno u Libiji, a zatim i u zemljama subsaharskog regiona – Sudan, Centralnoafrička Republika, Mozambik i Madagaskar.

Grupa Vagner i Libija

Zainteresovanost Rusije za Libiju i libijsku krizu leži u spletu povoljnih geostrateških, geopolitičkih, vojnih i ekonomskih mogućnosti koje pruža ova afrička zemlja. Kako bi obezbedila svoje uporište na severu Afrike i Mediteranu, u neposrednoj blizini NATO zemalja i ključnih regionalnih aktera (UAE i Egipat), zvanična Moskva je od 2015. godine, posredstvom PMSC, bila umešana u pomenuti sukob.

Stepen uključenosti Ruske Federacije u libijski konflikt tokom godina je varirao i u skladu sa interesima poprimao je nove oblike. Prvobitne aktivnosti Moskve bile su usmerene ka razvijanju odnosa sa generalom Libijske nacionalne armije (LNA, Libyan National Army), Halifa Haftarom i njegovim saveznicima. Ta saradnja u periodu 2015-2017. godine pretežno se ogledala u pružanju diplomatske, vojne i finansijske pomoći LNA. Kao posebno značajni pokazatelj ruske podrške Haftaru, ističu se njegove zvanične posete i sastanci sa ministrom spoljnih poslova Sergejom Lavrovim i ministrom odbrane Sergejom Šojgujem u Moskvi, ali i poseta ruskog nosača aviona „Admiral Kuznjecov” libijskoj luci Tobruk, tokom koje je general Haftar, putem video-konferencije još jednom imao priliku da direktno razgovara sa ministrom Šojguom. Iako je broj zvaničnih sastanaka postepeno smanjivan, Haftar je održavao vezu sa Kremljom posredstvom Grupe Vagner. Održavanje ove veze možemo videti na primeru prisustva Jevgenija Prigožina (vlasnika Vagnera) sastanku održanom između predstavnika LNA i ruskog vojnog vrha, na čelu sa ministrom odbrane Sergejom Šojuguom.

Vojna pomoć podrazumevala je snabdevanje LNA ruskom vojnom tehnikom i naoružanjem (oklopna borbena vozila, IC navođene rakete, borbeni avion). Pomenuto naoružanje se kasnije pokazalo ključnim za napredovanje Haftarove armije u borbama protiv Vlade nacionalnog jedinstva (GNA, Government of National Accord), a posebno za obezbeđivanje naftnih infrastruktura, osvajanje Bengazija i ofanzivu na Tripoli. Pored toga ruske PMSC kompanije sprovodile su specijalizovane vojne obuke Haftarovih snaga tokom kojih su ih pripremali za izvršavanje borbenih aktivnosti i obučavali za upotrebu novih borbenih sistema.

Prvi izveštaji koji ukazuju na prisustvo Vagnera u Libiji vezuju se za osnivanje trening centara u Bengaziju i Tobruku tokom 2017. godine, u kojima je nekoliko desetina pripadnika Vagner Grupe, GRU i Specnaz obučavalo i savetovalo jedinice LNA. Već 2018. godine u Centru u Bengaziju se nalazilo oko 300 Vagnerovih vojnika, fokusiranih na obuku jedinica Armije za upotrebu artiljerijskog i oklopnog naoružanja, kao i daljinski upravljanih borbenih bespilotnih letelica. Njihovo prisustvo, uz jedinice Specnaz, bilo je primećeno u vežbovnim aktivnostima u blizini libijske granice sa Egiptom, na aerodromu Sidi Barani, ali i unutar egipatskih granica, na aerodromu Marsa Matruh. Pretpostavlja se da su u vežbama pored jedinica LNA, Vagnera i Specnaz učestvovali i egipatski i emiratski vojnici, sa ciljem unapređenja interoperabilnosti i podizanja nivoa spremnosti vojski za Ofanzivu na Tripolija.

Zahvaljujući podršci Vagner grupe, Haftarove snage su tokom 2018. godine uspešno napredovale ka Tripoliju i preuzele strategijski značajnu vazduhoplovnu bazu el Jufra (Al-Jufra) u centralnoj Libiji. Pomenuta baza postala je Vagnerov centar operacija, a ujedno i prvo veće nezvanično vojno uporište Ruske Federacije na severu Afrike.

Uporedo sa paravojnim aktivnostima, Vagner Grupa i druge ruske PMSC obavljale su poslove obezbeđivanja objekata, kao i specijalizovane bezbednosne zadatake. Zvanična Moskva je u poslednjih nekoliko decenija koristila upravo PMSC za ostvarivanje ključnih koncesija u Libiji za potrebe državnih kompanija, ali i ostvarivanje političke prednosti. Grupa Vagner obezbeđivala je različite objekte naftne i gasne infrastrukture, ali i luke, među kojima su Tobruk, Derna i Sirt. Njihov najznačajniji napredak bilo je upravo osvajanje i zaštita naftnih rafinerija tokom osvajanja grada Sirte od strane LNA. Takođe, tokom svog delovanja u Libiji, osvojili su i nekoliko ključnih objekata Libijske nacionalne naftne korporacije – Ras Lanuf, Zueitina luku, Zalah, ali i najveće naftno polje u ovoj afričkoj državi.

Promena karaktera angažovanja

Promena karaktera operacija Grupe Vagner u Libiji usledila je sredinom 2019. godine. Aktivnosti koje su do tada primarno bile zasnovane na paravojnoj delatnosti postepeno su prerasle u borbene. Prema podacima navedenim u izveštaju Ujedinjenih nacija o Libiji u periodu od 2018. do 2020. godine na teritoriji Libije nalazilo se između 800 i 1.200 Vagnerovih vojnika. Pomenuta brojka je sada mnogo veća, i procenjuje se da se u borbama u Libiji nalazi oko 2.000 „Vagnerovaca”.

Dodatne trupe koje su pristigle tokom 2019. i 2020. ojačale su Haftarove snage svojom obučenošću (posebno se ističu iskusne snajperske jedinice) ali i upotrebom različitih borbenih sistema – protivtenkovski raketni sistem 9M133 Kornet, dronovi Wing-Loong, borbeni avioni MiG- 29, Su-24, Su-35 i sistem PVO Pancir S1. Kao što je bio slučaj i u Siriji, model i tip naoružanja primećen kod Vagner Grupe i LNA, tokom sukoba u Libiji, upravo ukazuje na direktnu vezu ove PMSC sa Kremljom.

Podaci afričke komande SAD (AFRICOM) potvrđuju snabdevanje Grupe Vagner i LNA ruskim naoružanjem, što se kosi sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1970 (2011). Prema izveštaju AFRICOM, iz maja 2020. godine, 14 borbenih aviona (MiG- 29, Su-24) sa ruskom zastavom je prvobitno prevezeno u Siriju, koji su zatim, nakon maskiranja ruskih obeležja, prebačeni u vojne baze el Jufra i el Hadim (Al-Khadim) u Libiji. Na osnovu otvorenih izvora podataka još jednom je potvrđena direktna isporuka Ruske Federacije jedinicama Grupe Vagner i LNA. Naime, zabeležena je upotreba verzije sistema PVO Pancir S1 na šasiji KaMAZ-6560 koja je tipična za ove sisteme proizvedene za potrebe Oružanih snaga Ruske Federacije.

Nedavno pronađen tablet jednog od pripadnika Grupe Vagner zaboravljen tokom povlačenja jedinica LNA iz Tripolija, detaljnije ukazuje na naoružanje i borbene taktike koje su primenjivane tokom kontraofanzive Tripolija. Na tabletu se pored priručnika za upotrebu protivpešadijskih mina, improvizovanih eksplozivnih naprava (IED), nalaze i snimci napravljeni pomoću dronova kao i veliki broj mapa fronta na ruskom jeziku. Pomenute mape ukazuju na detaljne podatke o minama postavljenih širom grada, koji je u stvari bio jedno veliko minsko polje u kome su živeli civili. Najdominantnije mine koje su bile postavljene širom tripolija su MON-50 (koje nisu postojale u Libiji pre uvođenja embarga) i POM-2. Među podacima sa tableta se takođe mogu pronaći i dokumenti o nabavci naoružanja i opreme na kojima je kao glavnokomandujući potpisan pod inicijalima D.U, za koje se pretpostavlja da je potpisao Dimitri Utkin, formalni osnivač ove PMSC.

Pored borbenih i paravojnih, Grupa Vagner obavljala je i obaveštajne zadatke. Baze u Torbuku i Bengaziju služile su im kao trening centri, centri za veze i razmenu obaveštajnih podataka, dok su vazduhoplovne baze el Vatija (Al-Watiya) i el Jufra Vagnerovi obaveštajni oficiri koristili za pružanje ISR (Intelligence, Surveillance and Reconnaissance) podrške borbenim operacijama na severozapadu zemlje. Iz ovih baza piloti Grupe Vagner prikupljali su obaveštajne podatke i dejstvovali po ciljevima uz pomoć dronova Wing Loong.

Sa druge strane, iako su general Haftar i LNA najistaknutiji saveznici Rusije u Libiji, a ujedno i njihov proksi, pripadnici Vagnera paralelno su razvijali konakte sa drugim akterima u konfliktu kako bi osigurali svoje pozicije. Ovakvo postupanje je u skladu sa ruskom strategijom hibridnog ratovanja i ono omogućava bolju kontrolu terena i aktera, kao i sigurnije ostvarivanje svojih ciljeva. Vagnerovi pripadnici najpre su ostvarivali kontakte sa nekadašnjim oficirima Gadafijevih obaveštajnih službi, proruske orjentisanosti, sa njegovim sinom Seifom el Islamom, ali i sa nekadašnjim premijerom GNA Fejezom el Saradžem.

Propagandna delatnost jedna je od osnovnih sredstava ruskog hibridnog ratovanja posredstvom PMSC. Posredstvom kompanija koje se dovode u vezu sa vlasnikom Grupe Vagner, Jevgenijem Prigožinom, ova PMSC kontroliše deo medijskog narativa u Libiji i sprovodi propagandnu kampanju u skladu sa ciljevima Ruske Federacije. Pomenute kompanije su libijskoj medijskoj sceni pristupile sa tri različita aspekta. Sklopljen je finansijski sporazum o kupovini polovine nekadašnje državne televizijske stanice el Džamahirija TV, koja sada podržava Seifa el Islama. Zatim su osnovane pro-LNA novine – Glas Naroda i sproveden je sporazum sa televizijskom stanicom el Hadas (al-Hadath), koja podržava generala Haftara. Istovremeno su proruski regionalni mediji, RT i Sputnik Arabic promovisale ruske narative. Pored medijske propagandne kampanje, veliki akcenat je stavljen i na plasiranje propagandnih informacija, dezinformacija i poluinformacija na društvenim mrežama, radijima i portalima. Tokom 2019. godine sa Fejsbuka je uklonjeno 14 naloga, 12 stranica, 1 grupa i 1 Instagram nalog osnovan u Rusiji u okviru propagandne kampanje i direktno povezan sa Prigožinovim kompanijama.

Iako su pripadnici Vagnera u velikoj meri doprineli napredovanju Haftarovih snaga ka Tripoliju, njihova dejstva nisu osigurala vlast LNA, a nisu ni rezultirala ostvarivanjem ruskih geopolitičkih i geostrateških interesa u Libiji, kao što je to bio slučaj u Siriji. Međutim, primena širokog spektra operacija posredstvom PMSC i multivektorskog pristupa u Libiji obezbedila je određene povoljnosti Moskvi i pojedincima bliskim političkom i vojnom vrhu. Neke od njih su: Porast trgovine i izvoza naoružanja, zauzimanje strateški ključnih pozicija na severu Afrike, kao i ostvarivanje različitih koncesija, zahvaljujući dejstvima Grupe Vagner i drugih PMSC. Njihovo dalje angažovanje u ovom regionu zasigurno će se nastaviti, sve dok ne budu u potpunosti iskorišćeni svi potencijali.