Stručna javnost širom sveta u poslednje vreme sve češće pažnju svojih interesovanja usmerava u pravcu preispitivanja efikasnosti sistema protivvazduhoplovne odbrane (PVO) u borbi protiv savremenih sredstava ratne tehnike. Među njima, posebno mesto zauzimaju bespilotne letelice i dronovi-kamikaze, a ratna iskustva iz Sirije, Libije i Nagorno-Karabaha čini se da su ukazala na nedovoljnu efikasnost sistema PVO mahom baziranih na sovjetskoj i ruskoj proizvodnji.
Na osnovu nedavnih istraživanja eksperata Vojne akademije protivvazduhoplovne odbrane Ruske Federacije, zasnovanih na terenskim iskustvima sistema Pancir-S1, Osa-AKM, Tor-M1 i Buk-M, u sukobima u Libiji, Siriji i Nagorno-Karabahu, došlo se do zaključka da u kontaktu sa sporim, niskoletećim, malogabaritnim bespilotnim letelicama, pomenuti sistemi ne pokazuju zadovoljavajuće rezultate i određenu dozu inferiornosti u odnosu na savremenu ratnu tehniku.
Imajući u vidu pretpostavku da je od 2018. godine do danas u sukobima na Bliskom istoku i na severu Afrike uništeno više od 20 sistema PVO Pancir S1, stvoren je negativan narativ koji će se prema svemu sudeći loše odraziti na poziciju ovog sistema na svetskom tržištu. Kako bi se odbranila od nepovoljnog publiciteta, Ruska Federacija negira prethodno pomenute brojke i kao glavni uzrok uništenja svojih sistema navodi neadekvatno rukovanje posada koje su ih opsluživale. No, iako ruske vlasti direktno poriču neefikasnost Pancira S1, razvijanjem unapređene verzije pod nazivom „Pancir SM“ i nove generacije raketa nemenjenih upravo borbi protiv sporih, niskoletećih objekata, ukazuje na činjenicu da je zvanična Moskva svesna nedostataka svojih sistema u odnosu na savremene zahteve ratovanja.
Uspešna odbrana vazdušnog prostora Krima od ukrajinskih dronova 2014. godine podigla je kredibilitet Pancira i dovela do porasta potražnje ovog PVO sistema na svetskom tržištu. Pomenuti sistem u proteklom periodu postao je vrlo popularan među ruskim partnerima širom sveta. Alžir, Sirija, Irak, Etiopija, Libija i Srbija samo su neke od zemalja koje su pojačale svoj vojni arsenal ovim oruđem. Međutim, njegova puna operativna upotreba došla je do izražaja tek u oružanim sukobima u Siriji, Libiji i Nagorno-Karabahu.
Proširenje ruske misije u Siriji 2015. godine praćeno je sve većom upotrebom sistema PVO Pancir S1. Kako od strane Asadovih snaga, tako i za zaštitu ruskih vojnih baza Hmejmim i Tartus. S obzirom na to da je novootvorena vazdušna baza Hmejmim simbol ruskog prisustva u Siriji, predstavljala je i glavnu metu islamističkih snaga tokom 2018. godine. To je dovelo i do prvog masovnijem napadu naoružanih bespilotnih letilica (UAV) u 21. veku, tokom koga su u realnim ratnim uslovima testirane operativne sposobnosti i mogućnosti ruskih sistema.
Petog januara 2018. godine islamističke snage koordinirale su napad 13 dronova na bazu Hmejmim, međutim, zahvaljujući sinhronizovanom delovanju sistema protivvazduhoplovnog i protivelektronskog dejstva ruskih oružanih snaga, napad je uspešno odvraćen. Prema određenim izvorima, Pancir S1 oborio je 7 lakih, malogabaritnih dronova, dok je protivraketni sistem Tor-M2 onesposobio preostalih 6 letelica. Na ovom primeru mogu se uočiti i prve naznake ograničenosti kapaciteta sistema Pancir, jer bi bez koordinisanog delovanja sa sistemom PVO Tor-M2, posledice napada i prouzrokovana šteta bile znatno veće. Međutim, ovaj događaj bio je dovoljan da Ruska Federacija shvati pretnju koju predstavljaju bespilotne letelice, ali i njihovu buduću ulogu u definisanju savremenog koncepta ratovanja.
No, najveću štetu u Siriji pretrpeli su Panciri koji su štitili Asadove snage. Prvobitno su uništavani napadom izraelskih dronova i raketama Spike NLOS, a nešto kasnije i turskim dronovima Bajraktar TB2. U prvih nekoliko meseci 2020. godine, turskom „Operacijom prolećni štit“ u provinciji Idlib, dronovi Bajraktar TB2 uništili su osam Pancira S1. Uprkos postojećim video snimcima koji služe kao dokazni material, Ruska Federacija tvrdi da se u pomenutoj regiji nalazilo sveukpno četiri Pancira, od kojih su dva uništena. Ali, bez obzira na brojke, turska operacija je uspešno izvršena zahvaljujući upotrebi dronova, koji su još jednom pokazali svoju prevlast na bojištu.
Građanski rat u Libiji najbolje ukazuje na nedostatke čak i naprednijih sistema za protivvazduhoplovna i protivelektronska dejstva. Oslonac vazduhoplovne odbrane Libijske narodne armije (LNA) tokom „Ofanzive Tripolija“ predstavljao je PVO sistem Pancir S1. Nabavljeni delom iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, kao glavno sredstvo u borbi protiv turskih bespilotnih letelica Bajraktara TB2 i ANKA-S trebalo je da osiguraju Halifa Haftaru, generalu LNA, pobedu nad Vladom nacionalnog jedinstva (GNA) podržanom od strane Ankare. Međutim, nedovoljna obučenost pripadnika LNA za rukovanje Pancirom, oslanjanje na samo jedan tip PVO sistema, ali i manjkavosti i tehnički nedostaci samog Pancira doveli su do kontraofanzive GNA.
#BREAKING: Video of Turkish attack drones reportedly destroying Syrian Pantsir-S1 air defence system in Saraqib, Idlib this evening- video via @clashreport pic.twitter.com/Lv7fvPXqHH
— ELINT News (@ELINTNews) March 3, 2020
Od početka Libijskog građanskog rata na prostoru ove države uništeno je petnaest sistema Pancir. Najveći broj njih, čak devet, uništen je u maju 2020. godine od strane turskih bespilotnih letelica Bajraktar TB2, a pripremu za taj napad i onesposobljavanje radarske komponente Pancira, izvršen je turskim sistemom za protivelektronska dejstva Koral.
Nakon uspešno izvedene kontraofanzive Tripolija, GNA je organizovala svojevrsnu vojnu paradu, na kojoj je predstavila i jedan neoštećen Pancir, zaplenjen tokom napada na bazu el Vatija. Reč je o izvoznoj verziji sistema smeštenog na šasiji MAN-SX45, koji su iz Ruske Federacije prvobitno nabavili Ujedinjeni Arapski Emirati, a kasnije isporučili snagama Khalife Haftara.
Kada je reč o ostalim sistemima koji su uništeni tokom libijskog sukoba, na osnovu dostupnih fotografija i video-snimaka, primećena je i novija verzija sistema Pancir. Sve do tada, verovalo se da su Panciri koje je koristila LNA nabavljeni iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, jer ih karakteriše pomenuta šasija MAN-SX45. Međutim, na pomenutim fotografijama se mogu primetiti i oni sa šasijom KaMAZ-6560, tipičnom za Pancire izvezene direktno iz Rusije. Na taj način indirektno je dokazana i umešanost Moskve u Libijski građanski rat, a iako ruske oružane snage nisu zvanično učestvovale u konfliktu, Ruska Federacija je svoje interese zastupala posredstvom privatne vojne kompanije Vagner. U prilog tome govore i podaci o njihovom učešću u konfliktu i snabdevanju LNA Pancirima S1, o čemu je izveštavala i Afrička komanda oružanih snaga SAD (AFRICOM).
Kao i u sukobima u Siriji i Libji, Pancir S1 u Nagorno-Karabahu nije uspeo da se suprotstavi bespilotnim letelicama. Izraelski dronovi kamikaze IAI Harop, zbog male razmere i brzine, naneli su najveću štetu Pancirima jermenske vojske. Iako radarski sistemi izvoznih verzija Pancira imaju probleme sa otkrivanjem istovremeno nailazećih ciljeva, nespremnost i nedovoljna obučenost jermenskih oružanih snaga bili su presudni za njihovo neutralisanje. Određeni broj Pancira, kao i u slučaju Sirije i Libije, uništen je kada je bio van borbene upotrebe, za vreme transporta ili smeštaja u hangaru, ali i za vreme pasivnog zauzimanja borbenog položaja.
Na primeru Pancira S1 u prethodno pomenutim sukobima izvodi se zaključak da je ovaj ruski sistemi, razvijan proteklih skoro dvadeset godina, nedovoljno efikasan u borbi protiv pomenutih sporih, malogabaritnih i niskoletećih objekata. Naročito kada je reč o napadima koji uključuju i masovnu upotrebu dronova-kamikaza. Ako izuzmemo lošu obubčenost posada, čini se da je glavni krivac za to između ostalog i jednostrana antena osmatračkog radara koja je prisutna na starijim varijantama sistema Pancir, kao i generalno mali domet osmatračko-akvizicijskog radara. Naravno, jasno je da ovakvi sistemi PVO i pored toga mogu pružiti određenu zaštitu štićenih objekata, ali oni to ne mogu činiti u onoj meri u kojoj se najčešće promovišu u javnosti.
Bespilotne letelice manje ili srednje veličine prednjače u odnosu na sisteme poput Pancira, jer zbog svoje veličine, pokretljivosti i mogućnosti izbegavanja radara, ostvaruju taktičku prednost na bojnom polju. Još jedna prednost koju imaju u odnosu na sisteme PVO jeste njihova cena. Za izgradnju jednog Bajraktara potrebno je odvojiti oko 2,5 miliona dolara, dok je za izgradnju Pancira potrebno skoro šest puta više, odnosno oko 14 miliona dolara. Jeftina i laka proizvodnja bespilotnih letelica uticaće i na stepen njihove zastupljenosti u oružanim snagama širom sveta, zbog čega se sve veći broj država okreće njihovoj proizvodnji u sopstvenim pogonima. Međutim, paralelno sa razvojem bespilotnih letelica, nesumnjivo će doći i do daljeg razvoja sistema protivvazduhoplovnog i protivelektronskog dejstva.
Idi nazad
