Katarska diplomatska kriza, koja je počela 2017. godine, ogolila je sve probleme unutar Saveta za zalivsku saradnju (GCC) i dodatno pojačala tenzije u inače nestabilnom regionu. Saudijska Arabija, UAE, Bahrein i Egipat uveli su Kataru morski, vazdušni i kopneni embargo i nametnuli listu zahteva koje treba da ispuni da bi došlo do normalizacije odnosa. Kriza je okončana 5. januara 2021. godine potpisivanjem sporazuma u saudijskom gradu Al Ula na 41. samitu Saveta. Da li je ovim sporazumom razdor između zemalja Saveta stvarno gotov ili on predstavlja samo kompromis kojim guraju svoje nesuglasice pod tepih do prvog većeg sukoba u regionu koji će ponovo izneti sve na površinu?
Konflikt između Dohe i Saveta, čijom politikom dominiraju Saudijci i Emirati, nazirao se godinama. Bogate zalivske zemlje koriste ogromna finansijska sredstva za sprovođenje spoljne politike koja uključuje i pokušava da utiče na širok spektar regionalnih aktera koji su često u međusobnom sukobu. Tako su se Katar, Saudijska Arabija i UAE našli na različitim stranama u konfliktima širom arapskog sveta.
Za razliku od svojih zalivskih suseda, Katar je od 2011. godine podržavao promenu režima u arapskim zemljama pružajući ogromnu finansijsku pomoć i medijsku pokrivenost pobunjenim islamističkim akterima poput fronta el Nusra, Hamasa i Muslimanskog bratstva koje predstavlja jednu od glavnih regionalnih pretnji. Saudijska Arabija, UAE i Bahrein povukli su svoje ambasadore u martu 2014. godine pokušavajući bezuspešno da prisile Katar da promeni svoj stav po pitanju Muslimanske braće. Pomenuti prekid odnosa bio je prvi te vrste od osnivanja Saveta i predstavlja uvod u diplomatsku krizu 2017. godine.
Dobri odnosi Katara i Irana su takođe poslužili u ometanju pokušaja Saudijske Arabije da dominira regionom. Katar je svojim geografskim položajem, na samom istoku Arabijskog poluostrva, smešten u prve redove duge borbe između Iranaca i Arapa za kontrolu nad Zalivom. Katar je, uviđajući političke i ekonomske pogodnosti i ranije kao i danas održavao prijateljske odnose sa iranskom republikom s kojom deli najveće svetsko ležište prirodnog gasa.
Uviđajući da Katar ne planira da promeni politiku prema Iranu i islamističkim organizacijama, Saudijska Arabija i UAE pokreću diplomatsku kampanju 5. juna 2017. da bi diskreditovali Dohu. Saudijcima i Emiratima ubrzo su se pridružili Bahrein, kao i Egipat - prirodni saveznik u sukobu protiv Muslimanskog bratstva. No, uprkos naporima Saudijske Arabije i Emirata da prošire antikatarsku koaliciju, većina zemalja u regionu smanjila je (Jordan, Džibuti, Čad, Niger) ili potpuno prekinula diplomatske odnose (Jemen, libijska vlada u Tobruku, Maldivi, Mauritanija, Komori). Sa druge strane, Maroko, Alžir i Tunis zauzeli su neutralan stav, dok su Oman i Kuvajt preuzeli ulogu medijatora.
Pomenute zemlje, vođene svojim ličnim i nacionalnim interesima, napravile su jednistvene kalkulacije koje su dovele do toga da odaberu neutralnost ili okončaju diplomatske odnose sa Katarom. Razlozi su uglavnom ekonomske prirode budući da zemlje Zaliva ulažu ogromne sume novca širom muslimanskog sveta i na taj način šire svoj uticaj.
Pored zahteva za prestanak saradnje sa Iranom i islamističkim organizacijama, ove četiri zemlje insistirale su i na prekidanju kontakta sa političkim akterima koji su opozicija njihovim vladama, na zatvaranju medijskih kuća koje direktno ili indirektno finansira, kao i na zatvaranju turske vojne baze. Katar, trpeći određene ekonomske posledice, bio je primoran da brzo pronađe alternativne rute za uvoz i izvoz hrane i drugih proizvoda (Indija, Iran, Turska, Oman) kao i da preusmeri letove kompanije Qatar Airways kroz iranski vazdušni prostor. Kao odgovor na sankcije, Katar je povukao svoje trupe iz Jemena gde je u građanskom ratu učestvovao na strani Saudijske Arabije koja je 2015. godine pokrenula široku koaliciju protiv Huta.
Krajem 2020. godine, uoči godišnjeg samita Saveta, zvaničnici zalivskih zemalja nagoveštavali su kraj krize, iako protekle tri godine nisu donele velike promene u politici sukobljenih strana. Početkom januara ove godine Katar se obavezao da će nastaviti da šalje finansijsku pomoć Hamasu u Gazi uprkos pomirenju sa zemljama Saveta. Pored toga, katarski ministar spoljnih poslova Muhamed bin Abdurahman el Teni pozvao je zemlje Saveta na dijalog i saradnju sa Iranom ubrzo nakon okončanja krize, dok Saudijci, UAE i Bahrein i dalje insistiraju na ujedinjenju sunitskih sila protiv Irana kao destabilizatora u regionu.
Činjenica da Teheran i Doha dele najveće ležište prirodnog gasa na svetu znači da je malo verovatno da će potpuno prekinuti ekonomsku i političku saradnju. S obzirom na to da ekonomija Katara zavisi umnogome od tog odnosa, verske razlike padaju u drugi plan i šanse za ujedinjenje politike svih zalivskih sunitskih sila protiv Irana su za sada minimalne. Dakle, obe strane nastavljaju da vode konkurentske spoljne politike koje su dovele do stvaranja razdora 2014. i 2017. godine i koje će u budućnosti uticati na diplomatske i političke odnose mnogih arapskih zemalja u kojima se takmiče za uticaj, a kao rezultat mogao bi porasti uticaj Irana i Turske na koje se Katar oslanjao tokom krize.
Što se tiče ostalih zemalja antikatarske koalicije, očigledno je da Bahrein od protesta 2011. godine nema nezavisnu politiku i da je sveden na saudijsku marionetu, te je prvi pohitao da podigne sankcije uz Saudijsku Arabiju iako od svih zalivskih zemalja ima najproblematičniji odnos sa Katarom. Ove dve zalivske zemlje su se dugi niz godina sporile oko podele teritorije nakon sticanja nezavisnosti, a u skorije vreme zvaničnici Bahreina sve češće optužuju katarske vlasti za mešanje u njihovu unutrašnju politiku. Ne treba zanemariti ni činjenicu da su pomenuti protesti u Bahreinu podignuti od strane šiita koji su većina u državi. Međutim, vladajuća porodica je sunitska što objašnjava njihovo oslanjanje na Saudijce koji otvoreno kritikuju Iran i dugi niz godina vrše represiju nad svojom šiitskom manjinom jer je saudijska vahabijska doktrina utemeljena na istrebljenju šiitskih i sufijskih „jeretika”.
Nasuprot tome, iako su i Katarci sledbenici vahabijske doktrine, imaju manje rigorozan pristup religiji što saudijski fundamentalisti često osuđuju. Katarske vlasti se uzdržavaju od kritikovanja šiitskog islama i otvoreni sukobi između sunita i šiita u zemlji gotovo i da ne postoje što im dodatno olakšava saradnju sa Irancima.
Egipatski predsednik Abdel Fatah el Sisi takođe prati odluke Saudijaca budući da je vojnim pučem preuzeo vlast od bivšeg predsednika i člana Muslimanog bratstva Muhameda Morsija 2013. godine uz njihovu pomoć. Saudijska Arabija i UAE su najbliži saveznici Egipta u borbi protiv ove islamističke organizacije koja ima istoriju podizanja pobuna širom arapskog sveta i koja je od strane većeg broja zemalja uključujući i Egipat, Saudijsku Arabiju, UAE, Bahrein, Siriju i libijsku vladu u Tobruku, označena kao teroristička.
No, uprkos činjenici da pomenuta organizacija predstavlja ozbiljnu egzistencijalnu pretnju zalivskim monarhijama, katarske vlasti i dalje ne pokazuju iskrenu želju da promene svoj stav po tom pitanju. Zbog toga i ne treba da čudi veliko nepoverenje koje vlada između UAE i Katara. Krajem 2020. godine, dok su zvaničnici ostalih zalivskih zemalja najavljivali kraj krize, ambasador UAE u SAD Jusuf el Otajba izjavio je da ukidanje blokade „nije na listi prioriteta” Emirata i da se neće dogoditi u skorije vreme. Čini se da su UAE pristali na potpisivanje sporazuma samo da ne bi ostali izolovani u Savetu za zalivsku saradnju.
Bez obzira na to što se radi o jednoj poprilično maloj zemlji, Katar je u protekloj deceniji izašao na pozornicu kao ozbiljan igrač u multipolarnom međunarodnom sistemu. Katarska kriza je bila strateški neuspeh i jasno je da su zahtevi Saudijske Arabije, Emirata i Bahreina bili ipak previše ambiciozni.
Ukidanje blokade u početku je bilo uslovljeno sa 13 zahteva, ali u zvaničnom dogovoru nijedan od njih nije bio naveden. Dakle, sporazum potpisan 5. januara je samo privremeno smanjenje tenzija i postoji šansa da će problemi koji su ovom krizom ogoljeni ponovo isplivati na površinu u prvom većem konfliktu u regionu – najverovatnije u Africi gde je rivalstvo Katara i ostalih zalivskih zemalja najprimetnije.
Idi nazad
