Iako se krajem januara ove godine Burkina Faso (nekadašnja Gornja Volta) susrela sa najvećim političkim previranjima i nemirima još od 2015. godine, dešavanja u ovoj afričkoj državi ostala su na marginama izveštavanja svetskih medija. Naime, policija je u prestonici Uagaduguu uhapsila nekoliko pripadnika oružanih snaga što je rezultiralo velikim nezadovoljstvom naroda, koji je organizovao proteste širom zemlje. Vojnici su uhapšeni na osnovu sumnje da planiraju da izvrše vojni udar i da sa vlasti svrgnu u tom trenutku aktuelnog predsednika Roka Kristijana Kaborea. Iako se pretpostavlja da je pomenuto hapšenje bilo samo direktan povod za proteste, pravi uzrok nalazi se pak u dubokom nepoverenju tamošnjeg stanovništva u vladu i njen rad, naročito kada je u pitanju borba protiv terorizma.
Visok stepen nezadovoljstva građana borbom protiv terorizma vladajućih struktura prepoznali su i pripadnici oružanih snaga, koji su uprkos hapšenju svojih kolega izveli vojni puč i sa vlasti svrgli pomenutog predsednika. Informacije o ovom događaju nisu bile dostupne široj javnosti sve do 24. januara i zvaničnog obraćanja potpukovnika Pol-Anrija Sandaogoa Damibe, koji je saopštio da je doskorašnji predsednik zapravo uhapšen (u pritvoru se nalazio do 7. aprila kada je pušten na slobodu). Iako su se u javnosti pojavile i informacije o smrti predsednika Kaborea, čija je kolona napadnuta od strane nepoznatih izvršilaca, potpukovnik Damiba demantovao je ove navode, obaveštavajući javnost ne samo o detaljima akcije, već i o narednim merama i koracima.
Prilikom dolaska na vlast vojska je uvela policijski sat u trajanju od 21 čas uveče do 5 časova ujutru i samim tim znatno uticala na otežano kretanje građana, čime je, pretpostavlja se, pokušala da spreči izbijanje većih incidenata. Pored policijskog časa donesena je odluka i o zatvaranju granica i suspendovanja rada aerodroma, a ovakvi potezi novih vlasti zvaničnog Uagadugua bili su i očekivani, posebno ukoliko se u obzir uzme činjenica da je nezadovoljstvo bilo veliko, te da se građani nisu libili da to nezadovoljstvo i iskažu na ulici. Uz to, sama činjenica da je do promena na čelu Burkine Faso došlo na nedemokratski način otvorila je pitanje potencijalnog izbijanja većih nemira i građanske neposlušnosti, zbog čega se čini da su restriktivni potezi vojnog rukovodstva bili prvi korak ka njihovom daljem učvršćivanju na vlasti.
Koliko je značajno bilo dobro pozicioniranje vojnih snaga u budućem upravljanju državom najbolje govori reakcija Ustavnog suda ove afričke države, koji je i zvanično dodelio mandat potpukovniku Damibi. Ipak, legalitet ove vlasti ne bi bio dovoljan da nema legitimiteta, koji je bio izrazito veliki, na iznenađenje čitave međunarodne zajednice. Naime, neočekivano veliki broj stanovnika glavnog grada spontano je izašao na njegove ulice da proslavi dolazak vojne hunte da čelo države, a među brojnim transparentima i natpisima od strane svetske javnosti najzapaženije su prošli oni na kojima je pisalo: „Makrone gubi se, Živela Rusija”.
Ovi transparenti najbolji su dokaz ubrzanog rasta proruskog raspoloženja među lokalnim stanovništvom u ovoj afričkoj zemlji, ali i nezadovoljstva dosadašnjom francuskom politikom prema njoj. U prilog porastu proruskog raspoloženja govori i činjenica da je zvanični Kremlj preko svojih privatnih vojnih kompanija od skoro uključen u dešavanja na prostoru Zapadne i Centralne Afrike (Gvineja Bisao, Gvineja, Mali i Centralnoafrička Republika). Zbog toga su se u proteklom periodu mnoge države iz ovog regiona našle pod uticajem Ruske Federacije, koja je kompenzaciju za ostvarivanje svojih interesa u ovom delu sveta realizovala kroz različite programe obuka snaga bezbednosti. Okosnicu tih programa koje je finansirala Rusija činili su upravo pripadnici Vagner grupe.
Međutim, kada je reč o Burkini Faso, pored vojne pomoći čini se da tamošnje stanovništvo velike nade polaže i u otvaranje ruskog tržišta za sirovi domaći pamuk. Rusija bi pak sa druge strane mogla takođe da profitira od ovakvog prijateljstva, jer antifrancusko raspoloženje postaje sve prisutnije, zbog čega se čini i da njen uticaj opada. Upravo ovakav sled događaja u velikoj meri bi pomogao Moskvi u namerama da svoju moć proširi i na one delove sveta gde se tradicionalno nije pojavljivala.
Ranije pomenuti transparenti nametnuli su pitanje koje države bi mogle biti budući saveznici, ali i protivnici novog režima. Velike sile ostale su pri stavu da je vojni puč nešto što ne bi smelo da se dešava u modernom dobu, pa su u skladu sa tim oštro osudile postupke vojnog vrha. Posebno je glasna i očekivana bila reakcija Francuske, koja je, čini se, veoma zabrinuta za svoju poziciju u regionu Sahela. Zvanični Pariz bio je primoran da redukuje broj svojih vojnika u pomenutoj regiji nakon suočavanja sa kritikama da je ovo nastavak francuske kolonijalne politike, te da njene snage nisu tamo zbog borbe protiv terorizma.
Odgovor Makronove administracije, međutim, bio je usmeren na zabrinutost i ukazivanje na činjenicu da je ovo već četvrti puč koji se dogodio za poslednje dve godine u ovom regionu. Naročita pažnja Pariza odnosila se i na predstojeći period, budući da je jedan od zaključaka bio da će se trend pučeva i državnih udara u ovom delu sveta sasvim sigurno nastaviti i u budućnosti. Kao sledeća potencijalna država kojoj preti sličan scenario naveden je Niger, u prilog čemu govori i činjenica da je predsednik ove afričke države napustio svoju rezidenciju istog trenutka kada je čuo za dešavanja u Burkini Faso. Zbog svega navedenog, iako francuska država ima veoma jaku meku moć u Zapadnoj Africi, čini se da je sve slabija u pokušajima da drži konce u svojim rukama.
Sa druge strane, Rusija se i ranije spominjala kao potencijalni partner, posebno nakon što je ruska privatna bezbednosna kompanija Vagner upravo Burkini Faso ponudila svoje usluge u borbi protiv terorizma. Ovo bi se moglo protumačiti kao prikriveni znak moguće saradnje između ove države, s obzirom na to da se u javnosti spekuliše da je vlasnik Vagnera jedan od najbližih saradnika predsednika Vladimira Putina. Pretpostavlja se da se Rusija ima sve veći uticaj na stranim ratištima upravo uz pomoć ove grupe, koja joj omogućava da deluje u inostranstvu bez obaveze da prizna svoju ulogu. Na taj način Moskva pred međunarodnom zajednicom pokušava da obezbedi alibi, navodeći da je Vagner kompanija u privatnom vlasništvu, te da ruska država ne može da precizno da odredi koje su njene sfere delovanja. Interesantni su i navodi od strane izvora bliskih potpukovniku Damibi koji tvrde da je on u više navrata pokušao da ubedi sada već svgnutog predsednika da prihvati ruske ponude, ali da je on to odbio zbog straha od reakcija Zapada.
Kada je reč o unutrašnjoj situaciji u Burkini Faso, nekadašnja francuska kolonija od svog osamostaljenja do danas nije baš na zavidnom nivou. Kao država koja je sa svih strana okružena kopnom, nije u mogućnosti da poboljša svoju ekonomiju putem mora kao neke susedne zemlje. Sama država najviše zarađuje od poljoprivrede i pamuka, što ne predstavlja dovoljan izvor prihoda dovoljnih za samostalni i neometani politički kurs. Zbog toga su tamošnje vlasti primorane da prihvate podršku inostranih partnera, što je u prethodnim decenijama bila Francuska. No, čini se da narod smatra da Francuska kao tradicionalni saveznik nije učinila ništa da se u Burkini Faso zaustavi talas terorizma koji je poprilično uticao na već lošu ekonomsku situaciju.
Naime, ova afrička država suočava se sa zabrinjavajućim porastom broja terorističkih napada organizovanih od strane više različitih terorističkih organizacija, uz procene da se u poslednjoj deceniji dogodilo gotovo 300 terorističkih akata. Kao jedna od finansijski najnerazvijenijih zemalja sveta, ova zapadnoafrička država pogodno je tle za širenje radikalnih verskih ideja i učenja. Međutim, sa ovim problemom susreću se i neke države u njenom okruženju, odakle se i pretpostavlja da se prelio talas terorističkih napada 2015. godine. Poražavajuća je činjenica da je čak 3280 škola zatvoreno upravo zbog straha od terorizma, što u velikoj meri doprinosi daljoj stagnaciji i nerazvijanju ove države. Pored prisustva afričkog ogranka Al Kaide i postojanja afričkog oblika ISIS-Islamske države Velike Sahare, veliki strah lokalnom stanovništvu uliva i organizacija Boko Haram (čiji je pun naziv Ljudi posvećeni širenju Prorokovih učenja i Džihada).
Ukoliko uzmemo u obzir dostupne statističke podatke, primetićemo da se od 2015. godine teroristički napadi u Burkini Faso izvršavaju skoro svakodnevno, ali i da je broj žrtava sve veći. Zabrinjavajući je i podatak da su žrtve pretežno civili, i to najčešće žene i deca. Napadi se dešavaju širom teritorije, ali se nazire da su mete češće u severnom delu države. Mete neretko budu i privatni posedi, škole, pa čak i međugradski prevoz, a napadi su toliko česti da se za veliki broj njih ni ne pronađu krivci, koji se identifikuju kada određene terorističke organizacije u javnosti potvrde umešanost. Svakodnevni teroristički napadi, kao i nemogućnost vlasti da se izbori sa ovim problemom otvorili su nova pitanja u pogledu spoljne politike.
Sadašnje prilike ukazuju na to da je nepoverenje zvaničnom Parizu dostiglo istorijski maksimum, pa se pretpostavlja da će se nova vlada okrenuti prema drugim partnerima. Osim već ranije pomenute Rusije, ne treba zanemariti potencijalno uplitanje Kine, koja bi kao država sa „debt trap” politikom mogla potencijalno da uđe na područje Zapadne Afrike upravo preko Burkine Faso. Nagađa se da bi Kina mogla da uloži novac u modernizaciju rudarstva i da to unovči putem izvoza zlata i ostalih ruda. Kina bi takođe mogla da bude i posrednik u nabavci oružja, što bi samim tim pomoglo ovoj afričkoj državi da se izbori sa najvećim bezbednosnim problemom - terorizmom. Deluje da bi tada zvanični Uagadugu mogao da napravi reforme i stabilizuje državu, što bi moglo rezultirati zadavanjem konačnog udarca i zaustavljanjem terorizma.
Idi nazad
