Sjedinjene Američke Države, Ujedinjeno Kraljevstvo i Komonvelt Australija nedavno su svetu obelodanili stvaranje novog saveza pod nazivom AUKUS. Njegovo uspostavljanje, za koje mnogi kažu da je najvažnije između ovih zemalja nakon Drugog svetskog rata, koštalo je međutim Francusku oko 60 milijardi dolara. Francuski ministar spoljnih poslova nazvao je ovo „zabadanjem noža u leđa”, premda je svega par sati pred objavljivanje novog trojnog saveza, zvanični Pariz obavešten o raskidanju vojno-tehničkog ugovora sa Australijom. Proslava francusko-američkog savezništva u Vašingtonu zbog toga je otkazana, a predsednik Makron pozvao je na konsultacije ambasadore koji su se nalazili na službi u Vašingtonu i Kanberi. Očekivano, ovakav potez uzdrmao je međunarodnu zajednicu, s obzirom na to da se u odnosima između Amerike i njene najstarije saveznice, nikada ništa slično u istoriji nije desilo. Iako je nakon Generalne skupštine UN obavljen telefonski razgovor između dva predsednika, Makrona i Bajdena, u kome je dogovoren i njihov bilateralni sastanak u narednom periodu, kao i vraćanje francuskog ambasadora u Vašington, ipak ostaje otvoreno pitanje budućnosti odnosa ove dve zemlje.
Odluka Kanbere da poništi sporazum potpisan sa Francuskom i umesto Parizu okrene se Vašingtonu, prouzrokovala je zategnute odnose na relaciji Australija-Francuska. I dok sa jedne strane, Pariz optužuje Kanberu za raskid ugovora vrednog oko 60 milijardi dolara, australijski zvaničnici navode da je jedan od ključnih razloga odustanka bilo nepoštovanje i probijanje dogovorenih vremenskih rokova, kao i kontinuirano uvećavanje troškova. Takođe, čini se i da su strateški i geografski aspekti dodatno doprineli okretanju Australije ka SAD. Naime, iskustva u eksploataciji pomenutih dizel-električnih podmornica klase Kolins i rastuće tenzije, pre svega u Južnom kineskom moru, u velikoj meri uticale su na odluku da Kanbera odbaci koncept dizel-električnih podmornica i za svoju buduću flotu ipak odabere one na nuklearni pogon.
Svega nekoliko dana nakon potpisivanja trojnog saveza, Velika Britanija otpočela je rad na floti nove generacije podmornica na nuklearni pogon, koje će u službu ući najranije polovinom ovog veka. Kompanijama BAE Systems i Rolls-Royce dodeljeni su ugovori u vrednosti od po 85 miliona funti za izradu novih podmornica koje će zameniti klasu Astute, čija isporuka Kraljevskoj ratnoj mornarici još uvek nije završena, budući da će proba pete podmornice ove klase otpočeti tek naredne godine.
Sa druge strane, Sjedinjene Američke Države su početkom novembra meseca prošle godine i formalno otpočele proces izgradnje nove generacije nuklearnih podmornica klase Kolumbija. Iako još uvek nije poznato koja klasa podmornica će zameniti trenutno operativne dizel-električne podmornice klase Kolins, Kraljevske ratne mornarice Australije, pretpostavlja se da će to biti upravo podmornice klase Astute, odnosno njen američki ekvivalent - klasa Virdžinija.
I dok zemlje novog saveza paralelno rade na unapređivanju i jačanju svojih flota, ne čudi da to izaziva određenu dozu uznemirenosti Kine, čije podmornice na nuklearni pogon i dalje ne mogu u potpunosti da pariraju američkim ili britanskim. Iako je Bajden u svom govoru pred Generalnom skupštinom UN istakao kako ga trenutno ponašanje aktera na međunarodnoj sceni brine, te da ne želi još jedan Hladni rat i trku u naoružanju, najnovija dešavanja govore upravo suprotno. Nakon što je objavljeno da će Australija umesto francuskih podmornica na dizel pogon, nabaviti upravo one na nuklearni, Kina je optužila zemlje Zapada da i dalje žive sa hladnoratovskim načinom razmišljanja. Sa druge strane, iako ovakve tvrdnje Pekinga, svetski lideri odbacuju, situacija na međunarodnoj sceni sve više podseća na još jednu bipolarnu podelu, kao i na još jedan Hladni rat, sada sa Kinom kao jednim od glavnih aktera, umesto nekadašnjeg SSSR.
Situacija u Južnom kineskom moru već neko vreme predstavlja jedan od spoljnopolitičkih prioriteta zvaničnog Vašingtona. Obama je započeo planove rešavanja situacije u ovom delu sveta, Tramp ih je nastavio i radio na povećanju prisustva američke vojske u ovim vodama, a čini se da Bajden preduzima još drastičnije mere.
Dolazak budućih australijskih nuklearnih podmornica u ove vode, ozbiljno bi mogao da naškodi pretenzijama Kine, koja smatra da čak 95% ovih pomorskih prostora pripada njoj. Kada se situaciji dodaju i vojne vežbe američke mornarice i saveznika blizu kineskih veštačkih ostrva, sasvim je izvesno očekivati da će doći do daljeg rasta tenzija u ovom regionu.
No, pored bilateralnih odnosa, novo savezništvo uzdrmalo je i Evropsku uniju, te njenu buduću (naročito odbrambenu) saradnju sa SAD. Zvaničnom Parizu podršku su pružili kako predstavnici organa EU, tako i ostale zemlje članice, sve glasnije ističući to da evropske zemlje više odbrambeno i strateški ne mogu zavisiti od SAD. U novom spoljnopolitičkom pravcu koji bi Evropa mogla zauzeti, upravo se Francuska i Nemačka nameću kao predvodnice.
Kada se u obzir uzme odlazak nemačke kancelarke Angele Merkel, te upravo održani izbori u ovoj zemlji, jasno je da će novom kancelaru ovakva situacija odgovarati, kako bi se skupljali politički bodovi i odredio potencijalno novi pravac spoljne politike zvaničnog Berlina. Uprkos konfliktima koji su se kroz istoriju ponavljali između ove dve zemlje, slobodno se može reći da proces evropskih integracija, kao i sam koncept Evropske unije, zapravo počivaju na francusko-nemačkim odnosima i pomirenju. Ipak, kada se sagleda celokupna situacija, ne sme se zaboraviti da Nemačka ima tradiciju pokušavanja balansiranja i „sedenja na dve stolice” između Vašingtona i Pariza. Čak i prvi posleratni kancelar, Adenauer, iako se zalagao za nezavisnu Evropsku zajednicu, iz odbrambenih razloga nije mogao da „okrene leđa” SAD, te je ovakva (ne)uspešna spoljna politika na kraju i dovela do njegove ostavke. Iako je zajedno sa Francuskom Nemačka predvodila put evropskih integracija, ona se zapravo nikada nije u potpunosti odvojila od Vašingtona, te ne može predstavljati siguran oslonac na putu ka (vojno) nezavisnoj Evropi. Kriza nastala povodom AUKUS saveza čini se da je ponovo otvorila veoma važno pitanje: osnivanje Evropske armije.
Iako je 1954. godine upravo Francuska bila ta koja je blokirala osnivanje Evropske odbrambene zajednice, ovoga puta upravo se ona nameće kao predvodnik ideje „evropska puška na evropskom ramenu”. Ubrzo nakon povlačenja francuskih ambasadora i reakcije organa EU pojavile su se neistinite tvrdnje i spekulacije da će Francuska svoje mesto u Savetu bezbednosti prepustiti Evropskoj uniji. Iako je Jelisejska palata odmah demantovala ove navode, činjenica da se uopšte priča o mogućnosti da jedna zemlja na taj način žrtvuje svoj suverenitet, pokazuje ozbiljnost situacije.
Iako je ideja o osnivanju Evropske armije pokretana više puta, ona nikada nije zaista zaživela u praksi. Najbliže njoj prišle su upravo Francuska i Nemačka, osnivanjem zajedničke brigade sačinjene od oko 6.000 vojnika, kao i angažovanjem u Borbenim grupama EU. Važnost zajedničkih snaga i sarađivanja po ovom pitanju ponovo su postale jasne 2013. godine, nakon francuske vojne intervencije u Maliju, kada se pokazalo da njihova samostalna vojska više ne može da izdrži takav tip operacija. „Stalna strukturna saradnja” u vojnim pitanjima dogovorena je 2017. godine između 25 zemalja članica EU, a ovakav razvoj događaja postavio je odgovarajuće temelje za dalju integraciju na polju odbrane. Međutim, tokom debata koje su se ticale ovih pitanja, naročito su se istakli evroskeptici, koji su često kao argument protiv koristili Bregzit i slučaj Ujedinjenog Kraljevstva.
I dok bi sa jedne strane, potencijalno formirana Evropska vojska bila daleko moćnija uz oružanu silu Velike Britanije, neophodno je situaciju sagledati i iz istorijskog konteksta. Sam pristup vojnoj saradnji verovatno bi bio dobrovoljne prirode, a jasno je da Velika Britanija nikada zaista nije želela ni jednu vrstu bliske saradnje, izuzev ekonomije i slobodnog pristupa tržištu.
Nema dileme pak, da bi uspostavljanje Evropske armije, ukoliko bi bilo uspešno realizovano, donelo veće slobode i veći manevarski prostor Evropi u odnosu na SAD. Važnost bavljenja ovim pitanjem dolazi do izražaja i nakon govora predsednika SAD Džozefa Bajdena pred Generalnom skupštinom UN, u kom je istakao da Amerika više ne može da rešava svaki problem širom sveta, te da u potpunosti stoji iza odluke o povlačenju američkih trupa iz Avganistana.
Kada se razmatra potencijalna odbrambena i vojna integracija zemalja članica, neophodno je pre svega zapitati se koji stepen autonomije i suverenosti bi zemlje bile spremne da žrtvuju u ovo ime, počevši upravo od Francuske, za koju možemo pretpostaviti da bi predvodila ovu ideju. Pored nje bi se naravno našla i Nemačka, a nemoguće je ignorisati prirodu odnosa ove dve zemlje, te činjenicu da je razlog kočenja osnivanja EOZ od strane Pariza bio upravo strah od ponovnog razvijanja nemačke vojske. Da li je ovaj strah ikada zaista prevaziđen, ili je pak samo ignorisan zarad ekonomskih dobitaka? Koliko skladne mogu ove dve zemlje biti, kao zagovornici zajedničke vojne politike, ukoliko Nemačka i dalje nastavi da „balansira” između Evrope i Amerike, i na kraju, može li Evropska armija uopšte (uspešno) zaživeti na ovako „staklenim” nogama?
Idi nazad
