Odnos Irana i Turske izuzetno je složen, te obeležen kako periodima neprijateljstva i napetosti, tako i periodima bliske saradnje. Obe zemlje pretenduju na lidersku poziciju u MENA regionu i bore se za uticaj podržavajući sukobljene aktere. Istovremeno, ne samo da imaju razvijeno ekonomsko partnerstvo, već i katkad sarađuju protiv zajedničkih neprijatelja, poput rivalske Saudijske Arabije. Uzimajući u obzir promene koje se trenutno dešavaju na Bliskom istoku, pre svega zbog povlačenja SAD iz Avganistana i Iraka, a zatim i pregovora između Teherana i Rijada, odnos ove dve zemlje će sigurno biti intenziviran u narednom periodu.
Toplo-hladni odnosi Islamske Republike Iran i Republike Turske najlakše se mogu razumeti podelom na dve kategorije. Prvu čine zajednički proriteti, poput potiskivanja kurdskog separatizma, saradnje protiv zajedničkih neprijatelja, održavanja stabilnosti i bezbednosti duž granice koju dele, kao i ekonomska saradnja. Druga kategorija predstavlja uzrok tenzija i nepoverenja između Teherana i Ankare, a obuhvata verske razlike i konkurentsku spoljnu politiku – ponajviše u Siriji, Iraku i Kavkazu.
Prvi sporazum o prijateljstvu između Irana i Turske potpisan je 1926. godine u Teheranu. Osnovni principi ovog sporazuma podrazumevali su prijateljstvo, dogovor o međusobnom nenapadanju, kao i zajedničke akcije protiv grupa koje bi pokušale da naruše mir i bezbednost ili da sruše vlade dveju zemalja. Međutim, pravi razlog potpisivanja sporazuma bila je zajednička pretnja kurdskog separatizma. Dakle, pitanje Kurda seže decenijama unazad, te su Iranci i Turci još početkom 20. veka prepoznali neophodnost usklađene bezbednosne politike.
Pored toga što pobunjeničke kurdske grupe predstavljaju problem Iranu i Turskoj u smislu očuvanja sopstevnog teritorijalnog integriteta, one predstavljaju i ozbiljnu pretnju u njihovim interesnim zonama – Iraku i Siriji. Kurdi su iranski narod koji sačinjava oko 20% populacije u Turskoj i Iraku, a oko 10% u Iranu i Siriji. Vlasti sve četiri zemlje nastoje da suzbiju njihov identitet i separatističke težnje, jer strahuju da bi mogli da se pobune i formiraju nezavisnu državu sa izlaskom na Sredozemlje.
Uzimajući u obzir činjenicu da se Amerikanci povlače iz Iraka i ostavljaju Irancima još veći prostor da manipulišu vlastima u Bagdadu, malo je verovatno da će se stav Teherana po pitanju Kurda i Kurdistana menjati. Naime, iračka teritorija služi Irancima kao tampon zona prema rivalskoj Saudijskoj Arabiji i kao spona sa savezničkim akterima u Siriji i Izraelu, te to predstavlja još jedan razlog zašto definitivno neće dozvoliti dezintegraciju. Isto tako, ni Ankara sigurno neće menjati svoj stav, s obzirom na to da više od četiri decenije ratuje sa kurdskim separatistima na svojoj teritoriji, dok u neposrednoj blizini Kurdi kontrolišu deo Sirije uz granicu sa Turskom.
Turska se tokom prethodnih par meseci suočavala sa prilivom velikog broja migranata iz Avganistana, koji pristižu preko iranske granice, dugačke oko 560 kilometara. Sada kada su Talibani zvanično preuzeli vlast, Turci su zabrinuti zbog potencijalnog novog talasa migracija. Iako trenutno između Teherana i Ankare ne postoji razvijen poseban mehanizam za rešavanje ovog problema, jasno je da će zbog porasta nasilja u Avganistanu, koji se može očekivati, ove dve zemlje biti primorane da sarađuju i u domenu bezbednosti. U prilog tome govori i činjenica da je upravo ova tema, pored ekonomske saradnje, bila predmet diskusije poslednjih par susreta ministara spoljnih poslova Irana i Turske.
Pored toga, turske energetske potrebe i ogromni iranski izvori nafte i gasa važan su aspekt iransko-turskog odnosa, jer ove dve države u velikoj meri međusobno zavise jedna od druge na ekonomskom planu. Zbog toga što je Teheran već godinama izolovan, primoran je da sarađuje sa vrlo malim brojem država koje mu nisu uvele sankcije, te je Ankara postala jedan od ključnih partnera. Iran je drugi najveći snabdevač Turske, iza Rusije, kada su u pitanju nafta i prirodni gas.
Kako navode pojedini izvori, vrednost trgovine između ove dve zemlje procenjuje se na 986 miliona dolara u prva tri meseca tekuće godine. Od pomenute cifre, oko 505 miliona dolara odnosi se na iranski izvoz u Tursku, a oko 481 milion dolara na iranski uvoz iz ove zemlje. Tokom 27. sastanka Zajedničkog ekonomskog komiteta Irana i Turske (Iran-Turkey Joint Economic Comission), koji je održan u Ankari sredinom septembra prošle godine, obe strane su izrazile želju za postizanjem ciljane trgovine od 30 milijardi dolara i naglasile da veruju da je dostizanje ove cifre moguće uprkos sankcijama. Dakle, jasno je da iranske i turske vlasti nameravaju da nastave sa razvijanjem ekonomskog partnerstva i u budućnosti.
Pad autoritarnih režima u Tunisu, Libiji i Egiptu, pored pobuna u Siriji, Jemenu i Bahreinu nakon arapskog proleća, rezultirao je velikom geopolitičkom promenom na Bliskom istoku. Obe države nastojale da iskoriste taj „novi poredak” u regionu kako bi ostvarile svoje ciljeve.
One su, naravno, vođene svojim ličnim i nacionalnim interesima i željom za regionalnom hegemonijom, napravile jednistvene kalkulacije oko toga koje aktere podržavaju. Tako su se više puta našle na istoj strani, mahom prkoseći politici Saudijske Arabije, koja takođe teži dominaciji u regionu. Dva najbolja primera iransko-turske saradnje su smena vlasti u Egiptu 2011. godine, kada su podržavali Muhameda Morsija, kao i katarska diplomatska kriza (2017-2021).
Svakako, rivalstvo sa Saudijskom Arabijom nije jedini razlog zbog koga su podržavali Morsija i Katar. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan otvoreno podržava Muslimansko bratstvo i ima stavove koji se poklapaju sa principima ove egipatske organizacije. Tako da pored pružanja podrške Morsiju, ne treba da čudi ni to što je Ankara prva pritekla u pomoć Dohi, koja je najveći pokrovitelj Muslimanskog bratstva u islamskom svetu. Sa druge strane, Iran se pored želje za širenjem svog uticaja, zbog već pomenute izolovanosti vodio i ekonomskim interesima, te je sarađivao sa Katarom pre svega jer dele najveće svetsko ležište prirodnog gasa u Perijskom zalivu.
Dakle, uzimajući u obzir sve gore navedeno, očigledno je da Iran i Turska sarađuju više iz nužde nego po izboru. Stoga, pod ovakvim okolnostima - opterećeni problemom kurdskih separatista i avganistanskih migranata, teškim ekonomskim okolnostima i pretnjom iz Rijada - vlasti u Iranu i Turskoj zasigurno neće dozvoliti da nešto ugrozi njihove diplomatske odnose ili izazove potpuni prekid istih.
S tim u vezi, zanimljivo je osvrnuti se i na sve ono što ih zapravo čini rivalima. Opšte je poznato da je verski antagonizam između sunita i šiita rasprostranjen u MENA regionu i da je religija neodvojiva od unutrašnje i spoljne politike svih zemalja te oblasti. Zbog činjenice da je Islamska Republika Iran šiitska, a Republika Turska sunitska zemlja, između njih postoji konkurencija na religijskom planu.
Obe države smatraju sebe predvodnicom u svojoj verziji islama i biraju saveznike na osnovu verske denominacije, te su se tako našle na suprotnim stranama, podržavajući različite frakcije u građanskom ratu u Siriji. Dakle, Teheran podržava alavitskog (šiitskog) predsednika Bašara el Asada, dok Ankara podržava sunitske pobunjenike. Iz istog razloga postoje tenzije između Irana i Turske oko situacije u Iraku. Naime, Turska je vojno prisutna na iračkoj teritoriji jer se bori protiv Radničke partije Kurdistana, poznatije pod svojim kurdskim akronimom PKK, koja je bazirana na severu zemlje.
Pomenuta stranka je od strane Ankare proglašena za terorističku organizaciju i Erdogan ne pokazuje nameru da povuče turske trupe u skorije vreme. Zvanična Ankara je zapravo dugo optuživala Teheran za dvostruku igru sa PKK i da tajno podržava ovu partiju uprkos tome što je zvanično protiv priznanja Kurdistana. Ovo ne treba da čudi, jer je jasno da Iran smatra Irak isključivo svojom interesnom sferom, te mu prisustvo bilo koje druge strane sile ne odgovara, čak iako im se ciljevi poklapaju, pogotovu sada kada američke trupe konačno odlaze.
Sa druge strane, ni Teheran se nije libio da kritikuje Ankaru sličnim optužbama, odnosno zbog doprinosa antirežimskom pokretu u Iranu preko iranskih Azera, koji su zapravo turkijski narod i druga po veličini etnička manjina u državi. Uz to, Južni Kavkaz se istakao kao još jedno rivalsko područje, posebno nakon sukoba azerbejdžanske i jermenske vojske 2020. godine oko teritorije Nagorno-Karabah. Iran ima tendenciju da favorizuje Jermeniju protiv azerbejdžanskih snaga koje podržavaju Turska i Izrael. Planovi Azerbejdžana i Turske za izgradnju koridora koji ih povezuje preko azerbejdžanske enklave Nahčivan takođe stvara tenzije na relaciji Teheran-Ankara. Izgradnja ovog koridora bi značajno oštetila već ozbiljno osiromašen Iran, jer bi ga takav koridor zaobišao kao glavni trgovački put između Turske i Azerbejdžana.
Iz svega navedenog, očigledno je da su Turska i Iran bili i ostali suparnici, koji su spletom istorijskih, geografskih i (geo)političkih okolnosti primorani da sarađuju u mnogo većoj meri nego što to zapravo žele. Iako dele određene ekonomske i bezbednosne interese, njihovi ciljevi su različiti širom MENA regiona u verskom i spoljnopolitičkom smislu. Ipak, kao što je već naglašeno u tekstu, zbog nedavnih događaja u pomenutoj oblasti, može se svakako očekivati intenzivna saradnja i nastavak „mirnog rivaliteta” između njih, jer trenutno nemaju bolje opcije.
Idi nazad
