Alienum phaedrum torquatos nec eu, vis detraxit periculis ex, nihil expetendis in mei. Mei an pericula euripidis, hinc partem.
 

Beloruski vatreni duet

Tokom prošlogodišnje vojne parade u Minsku, održane u čast 75. godišnjice pobede u Velikom otadžbinskom ratu, Oružane snage Belorusije i Državni vojno-industrijski komitet predstavili su 27 novih i modernizovanih sredstava ratne tehnike. Iako je prošlo skoro godinu dana od tog događaja, pojedina sredstva koja su tada prikazana i dalje izazivaju veliko interesovanje stručne javnosti na svim meridijanima. Među njima, posebno su se izdvojila dva višecevna lansera raketa – „Флейта” (Flauta) i „Вистл” (Pištaljka).

Inženjeri beloruske kompanije „BSVT – nove tehnologije” DOO, koja posluje u sklopu državnog koncerna „Belspecvneštehnika (BSVT), proteklih godina pored složenih rade i na stvaranju relativno jeftinih, ali prilično efikasnih borbenih sistema. Njihov razvoj baziran je na iskustvima i zaključcima analiziranja oružanih sukoba koji su obeležili drugu polovinu 20. i početak 21.veka, a projekti koje predstavljaju na međunarodnim izložbama i smotrama širom sveta zavređuju sve više pažnje.

Potvrdu za to doneo je i nedavno završeni Međunarodni sajam naoružanja i vojne opreme IDEX 2021, koji je održan u Abu Dabiju, a na kome je u okviru svog nacionalnog paviljona Belorusija predstavila preko 150 različitih sredstava ratne tehnike i robe dvostruke namene. No, među brojnim projektima, čini se da već godinu dana unazad, pažnju stručne javnosti i dalje privlače dva artiljerijska sistema sa interesantnom koncepcijom koja glasi – „smestiti vazduhoplovne rakete na zemaljske platforme”. U fokusu tog razvoja su višecevni raketni lanseri, naoružani nevođenim vazduhoplovnim raketama kalibra 57 i 80 milimetara.

Istina, beloruski inžinjeri nisu prvi stručnjaci koji su odlučili da nevođena ubojna sredstva iz porodice S-8 i S-5, namenjena vazduhoplovima, postave na zemaljske višecevne lansirne platforme. Ovakvi koncepti počeli su da se javljaju još tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka i sa više ili manje uspeha korišćeni su u brojnim oružanim sukobima širom sveta. Budući da je uglavnom bilo reči o improvizovanim sredstvima ratne tehnike, takvi višecevni lanseri najčešće su zapravo bili vazduhoplovni blokovi (saćasti lanseri nevođenih raketnih zrna), postavljeni na različite gusenične platforme ili točkaše, pa čak i na civilna terenska vozila i automobile.

Međutim, iako se čini da je prvobitna ideja bila izuzetno dobra, rezultati sa bojnog polja pokazivali su drugačiju sliku. Najveća mana tog koncepta bila je nepostojanje sistema navođenja, što je kao rezultat imalo izuzetno malu preciznost pogodaka na cilju, ali i problem brzog punjenja lansera nakon dejstva, kao i zaštićenost posade koja opslužuje sistem. Ipak, niska cena proizvodnje i laka dostupnost municije predstavljali su glavnu prednost. Zbog toga su se takvi sistemi i pored svega našli u sukobima u Izraelsko-arapskom ratu 1973. godine, Avganistanu, Abhaziji, Čečeniji, na Bliskom istoku, čak i na istoku Ukrajine, gde su pripadnici vazdušno – desantnih snaga Ukrajine koristili nekoliko sličnih instalacija postavljenih na sovjetske višenamenske amfibijske oklopne transportere MTLB.

Univerzalni kompleks nevođenog raketnog naoružanja pod nazivom „sel” kompanije „Zaslon” ad iz Sankt Peterburga (foto: www.naviny.online)

Zbog navedenih prednosti i dalje se čini da veliki broj zemalja u svetu pokušava da odgovori na uočene nedostatke i stvori savremeni višecevni lanser baziran na raketama koje primarno nisu namenjene artiljerijskim jedinicama. Prvi nagoveštaj uspeha na tom polju desio se u avgustu 2018. godine, kada je  kompanija „Zaslon a.d. iz Sankt Peterburga na Međunarodnom vojnotehničkom forumu „Arija 2018 u blizini Moskve predstavila „univerzalni kompleks nevođenog raketnog naoružanja pod nazivom „sel. Kompleks je bio smešten na šasiju vozila UAZ „kargo” i na rotirajućoj platformi je sadržao četiri zamenljiva modula sa po 10 lansirnih cevi kalibra 80 mm, uz deklarisani opseg gađanja od 800 do 4000 metara.

Ovakav koncept modularnosti očigledno je imao za cilj da ubrza proces ponovnog punjenja lansera, čime su ruski inženjeri pokušali da odgovore na jedan od ranije uočenih nedostataka takvih sistema. Međutim, i pored toga, njegove glavne mane nisu neotkonjene. Relativno mali domet čini ga izuzetno ranjivim na bojnom polju, a nakon nepreciznog dejstva po neprijatelju, posada bi se našla u izuzetno rizičnoj situaciji i potpuno nezaštićena od nerijateljske vatre. Upravo zbog toga činilo se da je ovaj projekat ubrzo pao u zaborav, pa više nije bilo novih informacija o njegovom razvoju.

Imajući u vidu sve navedene prednosti ali i mane upotrebe višecevnih lansera koji koriste vazduhoplovne nevođene rakete, konstruktori beloruske kompanije „BSVT – nove tehnologije” DOO odlučili su da razviju svoju verziju ovog sistema. I to u dve varijante – „flauta”, koja primarno koristi rakete porodice S-8 kalibra 80 mm, i „pištaljka”, koja koristi rakete porodice S-5 u kalibru 57 mm.

Višecevni raketni sistem „Flauta”

Višecevni raketni sistem „flauta” predstavlja artiljerijski sistem malog dometa nove generacije, koji kao osnovu svoje vatrene moći koristi vazduhoplovne nevođene rakete iz porodice S-8 kalibra 80 milimetara. Njegova osnovna namena jeste dejstvo po živoj sili neprijatelja, njegovoj oklopnoj tehnici i utvrđenjima, različitim tipovima bojevih glava – kumulativno – parčadnim, probojnim (protiv-betonskim), tandem – kumulativnim i razornim bojevim glavama parčadnog dejstva.

Ideja da se ovakav tip municije iskoristi kao osnova novog sistema zemlja – zemlja, sa jedne strane verovatno se ogleda u ranije pomenutoj činjenici njene široke upotrebe, lake dostupnosti i relativno jeftine cene koštanja, ali i tehnologijama koje su razvili beloruski stručnjaci, a koje omogućavaju zamenu raketnog goriva i produžetak resursa na raketama kojima je vek upotrebe istekao. Sa druge strane, masovna proizvodnja koja je uspostavljena u tadašnjem SSSR-u, traje i danas, a osim Ruske Federacije proizvodi se i u brojnim zemljama uključujući i Republiku Srbiju. Zbog ove dve činjenice može se reći da je Beorusija napravila sistem koji može biti izuzetno konkurentan na svetskom tržištu, pre svega u zemljama na Bliskom istoku, odnosno širom Afrike i Azije.

Iako su izvorno nosači S-8 nevođenih raketa helikopteri i avioni sovjetske i ruske proizvodnje, inženjeri iz Minska čini se da su od prvog dana imali na umu da osim iz vazduha, isto dejstvo po cilju ostvare i sa zemlje. Zbog toga ne treba da čudi izjava zamenika direktora „BSVT – Nove tehnologije” Andreja Anisimova, koji je jednom prilikom vatrenu moć koju poseduje ovaj sistem uporedio sa onom koju imaju helikopteri Mi-24 ili jurišnici Su-25. Tom prilikom on je rekao da je „višecevni raketni sistem „flauta” potpuno funkcionalna zemaljska varijanta Mi-24, odnosno njegove naprednije verzije helikoptera Mi-35 što i ne iznenađuje imajući u vidu da glavnu vatrenu moć tog sistema čini osamdesetocevni lanser pomenutih nevođenih raketnih zrna kalibra 80 milimetara.

Pokušavajući da otklone glavne slabosti koje su uočene tokom eksploatacije i borbene upotrebe sličnih koncepcijskih rešenja, beloruski stručnjaci prvobitno su sistem „flauta” opremili potpuno autmatizovanim sistemom „Альян”. Koncept ovog sistema podrazumeva da su svako vozilo i svaki vojnik informaciona jedinica u sistemu i baziran je na principu C2 (command and control). Zbog toga se sve informacije prikazuju na digitalnoj mapi u realnom vremenu i uključuju podake o rasporedu sopstvenih snaga, položajima savezničkih trupa, kao i o otkrivenim i praćenim ciljevima neprijatelja. Zahvaljujući tome, svaki komandant jedinica agažovanih na terenu i glavni komandni centar imaju potpunu svest o situaciji, što omogućava efikasno izvođenje borbenih operacija u realnom vremenu.

Raketni sistem „flauta” koristi rakete iz porodice S-8, kalibra 80 mm (foto: www.wikimedia.org)

Automatizovani sistem upravljanja integrisan u sistem „flauta” omogućava rešavanje različitih meteoroloških, balističkih i topogeodezijskih zadataka, kao i izvođenje daljinskog unosa podataka leta rakete, razmenu informacija sa drugim lanserima i kontrolnim punktom (primanje i slanje podataka o cilju), unošenje podataka o cilju od strane komandira, kao i automatski prikaz otkrivenog cilja na elektronskoj mapi. Uz to, na beloruski sistem integrisan je i napredni navigacioni sistem, zahvaljujući čemu je ne samo poboljšana preciznost vatre već je u realnom vremenu moguće sagledati brojne parametre i odrediti trenutne koordinate, odnosno poziciju na kojoj se platforma nalazi, odrediti trenutne vrednosti njene ugaone orijentacije (po x, y i z osi), parametre kretanja (pređenog puta i brzine), izvršiti proračun rute kretanja, topografsku orijentaciju lansera na terenu i kalkulaciju njegovog dometa u odnosu na pronađeni cilj.

Drugi nedostatak koji je trebalo otkloniti odnosio se na nepostojanje ili nedovoljnu oklopnu zaštitu posade. Zato su beloruski inženjeri smestili višecevni lanser „flauta” na šasiju lakooklopnog vozila „asilak” SHTS 4×4, platformu koncipiranu na principu modularnosti, sa otvorenom arhitekturom sposobnom da se prilagodi različitim ulogama i namenama. U osnovi, to vozilo bazirano je na šasiji ruskog kamiona GAZ-33080 „sadko” s tim da su kasnije modifikacije i dorade rezultat direktne belorusko – ruske saradnje. Zbog toga mnogi „asilak” smatraju kao beloruski verziju ruskog oklopnog vozila „buran”.

Vozilo odlikuje visoka prohodnost na zahtevnim terenima, a pogoni ga ЯMZ-53443 dizel – agregat zapremine 4,43 litara, koji generiše jačinu od 150 KS. To ovom sistemu omogućava kretanje brzinom od 100 km/h, što uz prosečnu potrošnju od 15 litara na 100 pređenih kilometara čini da maksimalan domet kretanja vozila sa oba napunjena rezervoara (2×105 litara) iznosi oko 1.400 kilometara.

Zbog boljeg hlađenja pogonske jedinice na haubi se nalazi niz otvora, a osim verzije na koju je smešten sistem „flauta”, u ponudi se mogu naći još i verzije za kombinovani transport putnika i tereta (ASV i APC-6) zatim varijanta klasičnog oklopnog transportera – točkaša (APC-10), pa verzija za prevoz tereta (CARGO), kao i verzija za potrebe vojnog saniteta i prevoza ranjenika (AMEV).

Različite verzije lakooklopnog vozila „asilak” (foto: www.waroffline.org)

Kada je reč o borbenoj varijanti, lansirni kontejner smešten je na rotirajućoj platformi iza kabine sa posadom, koja omogućava dejstvo po cilju od 0° do 55° po elevaciji i od 102° levo do 70° desno po azimutu. U kontejneru se nalazi 80 lansirnih cevi poređanih u pet redova po 16 komada, a posebna prednost tog sistema jeste njena modularnost, odnosno sposobnost zamene lansirnog kontejnera u skladu za potrebama zadatka. Tako se na rotirajuću platformu umesto pomenutog osamdeseto cevnog lansera nevođenih raketa S-8 može postaviti i lanser sa raketama 122 mm „grad”. U tom slučaju na lansirnoj rampi se nalazi šesnaestocevni lanser (dva reda po osam lansirnih cevi), a opseg dometa je od 1.600 metara do 40 kilometara.

Zahvaljujući automatizovanom sistemu i savremenim tehnologijama vreme prelaska sistema iz marševskog u borbeni položaj je oko 60 sekundi, dok je nakon zauzimanja elemenata za gađanje do završetka baražne paljbe po cilju, kalibrom 80 mm, oko 30 sekundi.

Pomenuta SHTS verzija u osnovi dolazi samo sa kabinom za dve osobe, dok u borbenoj varijanti postoji mogućnost prevoza do tri člana posade. Zaštićena je dvoslojnim oklopom sa obe strane, koji posadu štiti od dejstva municije kalibra do 7,62 mm i fragmenata granata i mina nivo STANAG 1 i STANAG 2 standarda, odnosno nivoa 2a i 2b kada je reč o zaštiti od minsko – eksplotivnih sredstava. Podvozje je koncipirano u „V” obliku, što omogućava zaštitu posade od dejstva protivpešadijskih mina ili improvizovane eksplozivne naprave sa 0,6 kg TNT. Tokom kretanja vozilo uspešno savlađuje nagibe do 31°, bočni nagib do 28° i vodene prepreke do dubine od 1,2 metra. Dužina vozila je 5,81 metar, međuosovinski razmak 3,77 m, visina 2,35 m, a replativno nizak klirens omogućava dejstvo raketama bez prethodndne stabilizacije šasije. Nosivost vozila je 2.150 kg, a maksimalna opterećenost natovarenog vozila 5.620 kg.

Ipak, iako se iz svega iznetog čini da je „flauta” uspešno odgovorila na sve ranije uočene nedostatke, pojedini problemi ostali su nerešeni. Pre svega, kratak domet vatre ozbiljno ograničava borbeni potencijal tog sistema, jer je praktično nemoguće dejstvovati po ciljevima u dubini neprijatelja. Pokušaj da se odgovori na to pitanje, bar prema najavama iz Belorusije, doneće nove generacije raketa S-8 sa povećanim dometom do 5, odnosno 10 kilometara.

Višecevni raketni sistem „flauta (foto: www.naviny.online)

Drugi problem je sam dizajn stabilizatora raketa S-8, koji direktno utiče na njenu preciznost. Budući da je reč o raketi namenjenoj za dejstvo iz vazduha, odnosno za lansiranje sa vazduhoplovnih platformi koje se kreću brzinama između 100 i 150 km/h, dizajn stabilizatora prilagođen je tim okolnostima, na osnovu koji ih i obezbeđuje pravilno okretanje i stabilizaciju. U slučaju „flauta” reč je o zemaljskoj platformi, pa se čini da je ovaj nedostatak teško prevazići. Rešenje se možda nazire upravo u daljim modifikacijama i novoj generaciji rakete S-8, koja bi bila prilagođena novoj platformi. Zbog toga će nove nevođene rakete kalibra 80 mm, pored jačeg raketnog motora i povećanog dometa, sasvim sigurno imati i nešto drugačiji izgled, bar kada je segment stabilizacije rakete tokom leta u pitanju. No, to će neminovno promeniti ekonomsku stranu upotrebe ovog sistema.

Na kraju, ovaj sistem nema ni pomoćno oružje za samoodbranu, kao ni dodatni kontejner sa raketama koji bi zamenio primarni nakon dejstva, kao i skladišni prostor koji bi mogao transportovati dopunsko punjenje. Zbog toga zahteva pomoć i pratnju najmanje još jednog vozila za logistiku, odnosno vozila za transport i pretovar. No, i pored toga nema dileme da „flauta” na bojnom polju može zadati ozbiljan udarac protivniku. Ona se pre svega može koristiti kao sredstvo direktne vatrene podrške spostvenim jedinicama na frontu, dejstvom po ciljevima neprijatelja koji joj se nalaze u vidnom polju.

Robotizovana borbena zemaljska platforma „pištaljka”

Nakon konstruisanja „flaute” i uspeših testova koje je taj sistem prošao, beloruski konstruktori otišli su korak dalje. Integrisali su još jednu nevođenu vazduhoplovnu raketu, ovoga puta iz porodice S-5 kalibra 57 mm, na robotizovanu borbenu zemaljsku stanicu kratkog dometa pod nazivom „вистл” – „pištaljka”. Njena osnovna namena jeste zaštita stacionarnih objekata, a posmatrano po gabaritima i konceptu projekta, u suštini je reč o umanjenoj verziji „flaute”. Ipak, za razliku od nje u svom lansirnom kontejneru nosi ukupno osamnaest lansirnih cevi, raspoređenih u tri reda po šest cevi. „Pištaljka” je premijerno predstavljena javnosti na ranije pomenutoj vojnoj paradi u Minsku i od tada do danas nije prestajala da intrigira domaću i svetsku javnost.

Čini se da je samohodni robotizovani protivtenkovski kompleks „bogomol” (Bogomoljka), bio polazna osnova za dalji razvoj projekta „вистл”. Tokom eksploatacije, „bogomoljku” opslužuju dva člana posade, a univerzalna šasija daje joj visok nivo prohodnosti na zahtevnim terenima. Brzina kretanja ovog kompleksa iznosi do 6 km/h, a autonomija rada, zahvaljujući integrisanim baterijama, iznosi 24 časa. Bešuman i nevidljiv u IC spektru, može funkcionisati uvezan sa bespilotnom letelicom koja podatke prikuplja i šalje iz vazduha, oslanjajući se na C4I koncept (Command, Control Communications, Computers and Intelligence) namenjen jedinicama KoV, odnosno sistem „Альянс”, koji su takođe razvili stručnjaci koncerna „Belspecvneštehnika”. Platforma takođe poseduje sopstveni višekanalni optoeektronski sklop koji omogućava dejstvo u složenim vremenskim uslovima, a autonomno borbeno dežurstvo iznosi do sedam dana.

Samohodni robotizovani protivtenkovski kompleks „bogomol” (foto: www.belrynok.by)

Iako još uvek nema preciznijih informacija o karakteristikama i sposobnostima te platforme, prva opitovanja, koja su sprovedena na vojnim poligonima u Belorusiji tokom 14. i 15. oktobra prošle godine, bila su dovoljna da se dobiju neke osnovne naznake. Tom prilikom  testirano je više podsistema, a fokus je bio na sistemu za upravljanje vatrom.

Izgled platforme na koju je smešten lansirni kontejner sličan je šasiji koja se koristi na samohodnom protivtenkovskom raketnom kompleksu „bogomol” i  robotizovanom borbenom kompleksu „berserk”. To znači da je pogonski deo, prema svemu sudeći, koncipiran na hibridnom principu rada, odnosno da celokupan sistem pokreće dizel – motor koji je povezan sa elektrogeneratorom, dok pogonske točkove na gusenicama pokreću elektromotori koji energiju dobijaju iz uskladištenih baterija unutar platforme.

Navedene karakteristike omogućavaju ovom robotizovanom kompleksu da uspešno i potpuno bešumno manevriše na bojnom polju, koristeći samo električni pogon. Na taj način „pištaljka” ostaje potpuno nečujna za protivnika i nevidljiva u njegovom infracrvenom spektru, jer nema emitovanja toplotnog odraza.

Roborizovana borbena zemaljska stanica kratkog dometa pod nazivom „вистл” (foto: www.belta.by)

Osnovni zadatak ovog kompleksa jeste da sa posednutog položaja izvrši efikasno dejstvo po oklopljenim i neoklopljenim ciljevima protivnika i njegovoj živoj sili na daljinama do 1.800 metara. Optoelektronski sklop „grač” i sistem za obradu podataka baziran na konceptu C4I omogućavaju platformi da detektuje ciljeve na udaljenosti do 3.500 metara. U tom slučaju, sistem nezavisno izračunava ugao elevacije, smer vatre i druge potrebne parametre, a visoka upravljivost i mobilnost robotskog kompleksa obezbeđuju uspešno izvršavanje zadataka u izuzetno složenim terenskim i vremenskim uslovima.

Kada je reč o autonomiji rada ovog sistema, baterije akumuliraju energiju koja mu omogućava samostalan prelazak distance do 100 kilometara. Po neravnom terenu može se kretati brzinom između 4 – 5 km/h, dok se po ravnom može kretati do 6 km/h. Takođe, jedna od važnih karakteristika šasije na koju je smešten višecevni lanser jeste i međusobno nezavisni, odnosno „razdvojeni” zadnji pogonski točkovi. To platformi daje mogućnost da se gusenice po potrebi mogu kretati nezavisno jedna od druge, omogućavajući na taj način da se „pištaljka” okreće u mestu.

Prema do sada poznatim informacijama, autonomija rada tog robotizovanog raketnog kompleksa je 24 sata, ali je sasvim sigurno ona daleko manja u uslovima povećane eksploatacije. Borbenim robotom se upravlja daljinski, putem radio – linka koji je zaštićen od jakog elektronskog ometanja, a operator koji ga opslužuje od platforme može biti udaljen do jednog kilometra. Uz to, ova platforma može da potpuno autonomno funkcioniše tokom čitavog dana.

Robotizovani kompleks „pištaljka” (foto: www.belvpo.com)

Međutim, kao i kod „flaute” i kod ovog kompleksa postoji nekoliko ključnih problema koje treba rešiti. Najpre, povećanje preciznosti dejstva po cilju i efikasnost kalibra 57 mm, a potom, što je možda najvažnije, postupak ponovnog punjenja kompleksa nakon dejstva. Svako izlaganje sopstvenih snaga neprijateljaskoj vatri, naročito na malom dometu, bilo bi izuzetno pogubno. Zbog toga nema dileme da će inženjeri iz Minska još neko vreme razrađivati ovaj koncept.

Iako oba sistema još uvek prolaze kroz različite faze opitovanja, i pored određenih manjkavosti, čini se da je bila vrlo dobra odluka beloruskih konstruktora da naoružanje sa vazduhoplovnih platformi integrišu na kopnene sisteme.

Tekst je objavljen u majskom broju magazina Odbrana”

Vlade Radulović

vlade.radulovic@cegit.org

Diplomirao je na Fakultetu bezbednosti, Univerziteta u Beogradu. U proteklim godinama, učestvovao je u izradi nekoliko stručnih analiza na temu bezbednosne situacije na Balkanu, uz više desetina objavljenih autorskih tekstova na temu aktuelnih geopolitičkih odnosa u svetu, radikalnih islamističkih pokreta i terorizma. Poseban fokus u radu posvećuje procesu modernizacije Oružanih snaga Republike Srbije i zemalja regiona. Kao vojnopolitički komentator učestvovao je u više od 550 televizijskih i radio emisija u zemlji i regionu, uz preko 700 objavljenih komentara, izjava i analiza u domaćim i inostranim štampanim medijima i portalima. Saradnik je Medija centra „Odbrana”. Govori engleski i ruski jezik uz aktivno služenje španskim jezikom.