Alienum phaedrum torquatos nec eu, vis detraxit periculis ex, nihil expetendis in mei. Mei an pericula euripidis, hinc partem.
 

Džibuti – Geostrateški položaj i izazovi

Gledano po površini koju zauzima, Republika Džibuti treća je najmanja država afričkog kontinenta, sa manje od milion stanovnika. No, i pored toga u poslednjih nekoliko godina nalazi se u žiži interesovanja najvećih svetskih sila. Ova zemlja gotovo da ne raspolaže prirodnim resursima, te je vlada ove zemlje s početkom 21. veka počela izvore prihoda da bazira pre svega na svom geostrateškom položaju.

Još jedan izuzetno značajan aspekt geografskog položaja ove male afričke države jeste i blizina gotovo svih aktivnih sukoba u svetu – Bliski istok, Arabijsko poluostrvo, severna i centralna Afrika. Upravo zbog toga, Džibuti predstavlja izuzetno pogodnu lokaciju za vojnu bazu iz koje bi se mogle sprovoditi intervencije u bilo kom od pomenutiih regiona.

Međutim, položaj i značaj Džibutija, počeo se ispoljavati još tokom poslednje decenije 20. veka, kada je Eritreja proglasila nezavisnost 1993. godine. Ostajući bez izlaza na more Etiopija je, čini se, pronašla kompromisno rešenje, gradeći put Adis Abeba – Džibuti, čime je luka u ovom gradu praktično postala glavna uvozno-izvozna stanica za obe zemlje. Danas se upravo ovom rutom, preko pomenute luke obavlja gotovo 95% ukupnog prekomorskog transporta Etiopije.

Globalne i regionalne sile u Džibutiju

Sa druge strane, za razliku od svojih suseda, Džibuti ima izuzetno stabilnu političku situaciju. Izuzev trodnevnog pograničnog sukoba sa Eritrejom 2014. godine, u Džibutiju vlada mir još od završetka trogodišnjeg građanskog rata 1994. godine, a trenutni predsednik, Ismail Omar Gele, na vlasti je još od 1999. godine. Dakle, može se reći da značaj Džibutija raste s padom stabilnosti u susednim zemljama jer države zahvaćene nekim spoljnim ili unutrašnjim sukobima, nisu pogodne za strane investicije.

Džibuti se nalazi na zapadnoj strani moreuza Bab-el-Mandeb koji predstavlja svega 30km širok ulaz u Crveno more. Sa druge strane moreuza nalazi se prilično nestabilni Jemen u kome unutrašnji sukobi traju već godinama, dok je na samom kontinentu Džibuti okružen Eritrejom na severozapadu, Etiopijom na jugu i Somalijom na istoku. Zahvaljujući ovakvom geografskom položaju, i činjenici da se Džibuti nalazi na sredini najfrekventnije pomorske rute koja povezuje Kinu i Evropu, vremenom je postao važna stanica za sve brodove koji ulaze u Crveno more.

Zbog svega navedenog, ova afrička država predstavlja retko stabilnu teritoriju u ovom bezbednosno trusnom regionu, te se kao takva nalazi na radaru svih velikih sila. S obzirom da je bivša francuska kolonija, ne čudi to što je upravo Francuska prva država koja je otvorila svoju vojnu bazu na tlu Džibutija. Smeštena na rtu Heron, po kome je i dobila naziv, francuska pomorska baza je dom blizu 3.000 vojnika, uključujući pripadnike francuske, nemačke i španske armije, što je istovremeno čini i najvećom francuskom bazom u inostranstvu. Iako pre svega pomorska, u bazi se nalaze smeštene kako kopnene tako i vazdušne snage. Njena osnovna namena je zaštita francuskih interesa u ovom regionu, ali i izvođenje združenih operacija pod okriljem NATO i UN.

Pored Francuske, bazu u Džibutiju imaju i Sjedinjene Američke Države. Povod za njeno uspostavljanje bio je napad na Svetski Trgovinski Centar u Njujorku 2001. godine, nakon koga su SAD otpočele otvoreni rat protiv terorizma. Upravo za te namene, Vašington je tražio idealnu lokaciju za uspostavljanje baze koja će biti dovoljno udaljena od poprišta sukoba, a opet i dovoljno blizu da bi se iz nje mogle izvoditi gotovo sve protiv-terorističke ali i druge operacije u regionu. Logičan izbor bila je nekadašnja baza francuske legije stranaca „Kamp Lamonije” u Džibutiju, koja je smeštena odmah pored nacionalnog aerodroma. Ova baza zadovoljavala je sve američke potrebe i već 2002. godine u nju je razmešteno 4.500 američkih i britanskih vojnika, da bi 2008. godine u pomenutu bazu prebacile i komandu USAFRICOM pod čijom komandom se izvode sve američke operacije u Africi i na Bliskom istoku.

No, verovatno najveće iznenađenje je postojanje italijanske vojne baze, u kojoj se nalazi oko 300 vojnika, a koja služi kao strateška tačka i komandni centar za navođenje bespilotnih letelica koje se koriste u operacijama na Bliskom istoku. Pored Italije, ovu afričku državu je 2011. godine kao lokaciju za svoju prvu bazu u inostranstvu nakon Drugog svetskog rata izabrao i Japan. Japanska baza smeštena je u neposrednoj blizini američke i služi pre svega za borbu protiv somalijskih pirata koji predstavljaju glavnu bezbednosnu pretnju kako u Crvenom moru tako i u čitavom zapadnom delu Indijskog okeana. Trenutno ovu bazu koristi i manji broj indijskih vojnika, ali se očekuje otvaranje i indijske samostalne baze u bliskoj budućnosti.

Raspored vojnih baza u Džibutiju (foto: www.gatewayhouse.in)

Ipak, najveću kontroverzu izazvalo je otvaranje kineskog logističkog centra u Džibutiju. Zvanično otvoren 2017. godine, ovaj centar treba da služi za snadbevanje i logističku podršku kineskim plovilima na putu iz Kine ka Evropi. Međutim, ostale sile, a pre svih SAD upozoravaju da je Kina praktično „uzurpirala” zemljište za izgradnju baze. Naime, šireći svoju „One Belt One Road” politiku, Kina je stigla i do roga Afrike. Usled nemogućnosti da isplati dug za kredite koje je od Kine dobila za potrebe izgradnje infrasturkture, vlada Džibutija je maltene bila primorana da pod izuzetno povoljnim uslovima iznajmi priobalni deo svoje teritorije Kini, za izgradnju pomenutog centra.

Iako sve svetske sile ukazuju na to da je u pitanju baza kineske ratne mornarice, kineski zvaničnici ističu da se isključivo radi o logističkom centru, a nikako o vojnoj bazi. Pritom, zvanično, Kina plaća godišnji zakup za ovaj prostor od 20 miliona dolara, ističući da je bazu otvorila zarad zaštite svojih interesa u ovom regionu, a pre svega pomorskih trgovačkih puteva. Međutim, interesantna je činjenica da je Kina ubrzo nakon otvaranja ovog centra, isti unapredila produbljivanjem morskog dna i proširivanjem doka, koji sada može da primi do 2 nosača aviona. Pojedini zvaničnici navode da je ovo produbljivanje dna urađeno upravo kako bi se omogućilo pristajanje kineskim nuklearnim podmornicama najnovijih generacija, koje su već primećene u Indijskom okeanu.

Bilo kako bilo, čini se da je Džibuti ipak jako dobro unovčio svoj geostrateški položaj. S obzirom na to da BDP čini svega oko 2,5 miliona dolara, prihod od preko 300 miliona dolara na ime rentiranja zemljišta za strane vojne baze, predstavlja ogromnu finansijsku podršku za čitavu državu. Pored toga, prisustvo stranih vojnih snaga značajno povećava i bezbednost države, bez prekomernih ulaganja u sopstvenu vojsku. Međutim, sve ovo može biti mač sa dve oštrice, jer u skladu sa trenutnom situacijom na međunarodnoj sceni, neposredna blizina američkih i kineskih vojnih snaga predstavlja svojevrsnu tempiranu bombu. U slučaju bilo kakvog sukoba na relaciji Istok-Zapad, najverovatnije poprište, makar sukoba u početnoj fazi, nesumnjivo bi se odrazio i na Džibuti.

Ukoliko se to bude desilo, ova afrička država će zarad sopstvene bezbednosti morati da stane na jednu od strana, čime će, logično, za druge postati „domaćin koji je izneverio”, a samim tim i neprijatelj. S obzirom na to da u ogromnoj meri zavisi upravo od stranih vojnih snaga, sva stabilnost u Džibutiju će se srušiti kao kula od karata. Ipak, ohrabruje činjenica da su sve susedne zemlje u gotovo permanentnim ili unutrašnjim ili spoljašnjim sukobima, te da su toga svesne i velike sile koje će i same nastojati da održe Džibuti van bilo kakvih sukoba što je moguće duže. Značaj Džibutija kao sigurne tačke, najbolje se vidi kroz nedavnu blokadu Sueckog kanala izazvanu nasukanim brodom. Finansijska šteta prouzrokovana ovim incidentom merila se stotinama miliona dolara, i u odnosu na situaciju u kojoj bi Džibuti bio zahvaćen ratom, predstavljala bi tek zanemarljive gubitke.

Na kraju, kada je reč o globalnim i regionalnim silama, ministar spoljnih poslova Džibutija, Mohamed Ali Jusuf ranije je potvrdio i da je sklopljen sporazum o izgradnji vojne baze Saudijske Arabije na teritoriji Džibutija. Međutim, sama izgradnja još uvek nije započeta, a po svemu sudeći ni precizna lokacija nije određena. Ono što je sigurno, jeste da će se „ugošćavanjem” Arapa, Džibuti nedvosmisleno opredeliti za stranu u sukobu između Saudijske Arabije i Irana. Ovaj sukob uključuje i borbu za vlast između zvanične vlade i Huta u Jemenu, ali i unutrašnje sukobe u mnogim drugim zemljama regiona.

Dakle, deluje da je za sada Džibuti u jako dobroj poziciji, gledajući sa međunarodnog aspekta. Predsedniku Geleu gleda se kroz prste kada su u pitanju bilo kakve optužbe za kršenje demokratskih i ljudskih prava, jer uživa zaštitu velikih sila, što je naravno došlo kao posledica njegovog pristanka na rentiranje zemljišta za vojne baze. Takođe, trenutna situacija u susednim zemljama ide na ruku Džibutiju, jer što je u susedstvu situacija manje stabilna, to je Džibuti povoljniji za bilo kakvu vrstu stranih ulaganja. U tom pogledu prednjači Kina, koja, iako negira prisustvo svojih vojnih snaga, zapravo je „vlasnik” gotovo 80% spoljašnjeg duga Džibutija. Upravo je to razlog zbog kojeg ostale sile upozoravaju da se Džibuti nalazi u svojevrsnom dužničkom ropstvu prema Kini i da će to samo omogućiti sve veći uticaj Kine u ovom regionu.

Kineski projekat „Pojas i put” (foto: www.beltroad-initiative.com)

Perspektive budućeg razvoja događaja

Sumirajući navedeno, pored svih nabrojanih baza na teritoriji ove afričke države, trenutno je u planu otvaranje još najmanje dve – indijske i baze Saudijske Arabije. Takođe, svoje mesto u regionu nastoji da obezbedi i Ruska Federacija. Pored već postojećih baza u Centralnoj Africi, ruske vlasti su stupile u aktivne pregovore i sa vladom Džibutija. Međutim, usled neslaganja oko lokacije, ali i cene najma teritorije, deluje da su pregovori propali.

Ipak, Rusija uveliko radi na zaštiti svojih interesa, kako u centralnoj, tako i istočnoj Africi, o čemu svedoče potvrđeni planovi za izgradnju baza i logističkih centara u Eritreji, Mozambiku ali i nove baze u Sudanu. Imajući u vidu geostrateški značaj Džibutija, teško se može zamisliti da Rusija u narednom periodu neće opet pokušati da obezbedi svoje mesto. Rusija sada može računati i na svojevrsnu pomoć kineskih vlasti, s obzirom da u Džibutiju više nisu prisutne samo NATO snage.

Može se reći i da je u interesu Kine da na ovom prostoru ima saveznika, tako da planirana saradnja u okviru „Severnog puta svile” može rezultirati saradnjom i u istočnoj Africi. Dakle, imajući u vidu trenutnu političku, ali i ekonomsku situaciju u svetu, a naročito u odnosima velikih sila, uticaj Rusije i Kine u Africi će u narednim godinama, nesumnjivo rasti. Međutim, ukoliko globalno otopljavanje zaista dovede do intenzivnijeg korišćenja severne rute, koja je kraća i brža, pa samim tim i dosta ekonomičnija od postojećeg plovnog puta kroz Crveno more, može se očekivati i pomeranje zone geostrateških interesa.

Treba imati na umu da ni jedna od velikih sila neće olako odustati od svojih pozicija bilo gde u svetu i da će se uvek protiviti dolasku bilo koje druge sile, a pogotovu kada je reč o strateški ovako važnim pozicijama. Kako će se to odraziti na sudbinu samog Džibutija i da li će zaista uspeti da ostvari svoju nameru i postane „Dubai istočne Afrike”, više će, po svemu sudeći zavisiti od odnosa ključnih igrača, koji će se boriti za prevlast u ovom regionu.

Nikola Petrović

petrovic.nikola90@gmail.com

Student osnovnih akademskih studija Fakulteta za diplomatiju i bezbednost. Od 2021. godine angažovan je kao istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.